Najteže je čoveku da preuzme odgovornost za sve u životu što mu se dešava. Lako nam je da se nosimo sa uspehom koji ostvarimo. Ali od svega onog što je loše, što nam se u društvu dešava, neprimetno okrenemo glavu. Ne tiče nas se. Nismo mi krivi. To su oni, neki tamo, drugi. Uvek su drugi odgovorni za jad i bedu ove naše lepe Srbije.

Dok mi gledamo svoja posla, dok se bavimo samo i isključivo samo sobom i svojim najmilijima, neko strada. Ostaje bez posla, bude primoran da napusti svoju zemlju ne bi li služio drugima, ostaje bez svoje dece – bez srca svoga. Tugujemo sa njima, jer ipak, ljudi smo. Bolujemo, krvarimo. Danima, mesecima, godinama. Dok ćutimo i gledamo svoja posla.

Nije Patrijarh nazvao jadnicom i bednicom mene, razmišljaju sve žene koje bogojažljivo gledaju i slušaju svoje crkvene oce. Uvredio je neku tamo koja je zaslužila. I opet smo okrenuli glavu. I drugi obraz za još jači šamar prostote. Ne podsmeva se premijerka Srbije narodu koji je sakupio svoje ostatke slomljenog srca Srbije i sa njima krenuo da traži svoje osnovno pravo. Pravo da živi. I ponovo smo okrenuli glavu. Svaki naredni šamar manje boli jer se obraz na bol navikao.

I nije samo Srbija zagazila u moralnu žabokrečinu. Nismo mi jedini u mračnom kolapsu ljudske duše. Svet je poludeo. Da nije tako, ne bismo se mi tako lako odmetnuli. Hajdučki odvažno i smelo. Nemamo mi snage za to. Mi smo samo deo celine, kosmopolitskog nereda koji nas preplavljuje. A mnoštvo svega lošeg čini da se mrvice ispravnog i dobrog zanemare. Odbace kao nešto što je strano, nepoželjno i neadekvatno.

Tako se i čovek sam oseća. Preispituje svoj lični etički kodeks, svoj zdrav razum. Gde greši? Pita se dok posmatra prostakluk, nemoral i beskrupuloznost koji ga okružuje. Muzika koja trešti i zavija, filmovi koji kao da se takmiče u nasilju, klonovska omladina među kojoj ne možeš prepoznati svoje dete, golotinja, bahatost, primitivizam.

Normalnom čoveku ništa od toga ne odgovara. On se povlači i ćuti. Godinama, decenijama. Jer se njega društveni problemi ne tiču. Dok zlo spava, on je siguran. A šta kad se probudi? Hoće li se svojim ćutanjem odbraniti?

Hoćemo li se tada setiti onih reči:

… Zatim su došli po mene,

ali tada više nikoga nije bilo da se pobuni.

I biće kasno. Za mnoge, ali ne i za nas. Za nas koji se batrgamo u ovom haosu bitisanja i pružamo istrošene i oslabljene atome zdravog razuma. Kao u filmu  “Ponoćni ekspres”, gde glavni akter, nakon brojnih zatvorskih tortura u turskom zatvoru, odluči da se probudi iz letargije i krene svoj zatvorski krug u suprotnom smeru točka koji prate ostali zatvorenici. Dok ga jedan od zatvorenika opominje kako će nastradati jer “Dobar Turčin uvek ide udesno…”. “Moraš ići drugim putem, drugi put je dobar”.

Hoćemo li i mi uspeti da se pokrenemo u suprotnom smeru? Da sačuvamo razum u ovom bezumlju i damo primer svojim ponašanjem. Jer svi smo mi ambasadori naše Srbije, iako nismo premijeri.

dr Nataša Dimitrijević