Ona napamet zna u bilo koje doba noći da vam ispriča svaku repliku iz pedesetak pozorišnih komada, koliko ih je došaptavala za 7 godina rada kao suflera u Narodnom pozorištu Leskovac.

Najmanje posla ima sa mladim glumcima u Narodnom pozorištu za koje kaže da ozbiljno i odgovorno pristupaju tom poslu i spremni dolaze na probe i predstave

Tu je na svakoj predstavi i probi, vi je ne vidite i ne primećujete da svaki glumac gleda na sceni samo u nju ili razgovara sa njom, naravno, u onim trenucima kad se zaboravi na tekst a predstava mora da teče.

„Često sam glumcima bitnija od kolega sa kojima rade na sceni. I moj posao uopšte nije zavidan. Velika raznolikost u smislu puno različitih predstava, puno različitih ljudi i uvek nova iznenađenja“, kaže za Jugmediu Irena.

I priznaje da je često sramota kada glumci ne znaju tekst na sceni.

„Ti si tu da im pomogneš, moraš da ih  pratiš. Pomalo da budeš i psiholog, a na kraju uvek šaptač ispadne kriv  jer je kasnio sa „dobacivanjem“ ili uz izgovor da dekoncentriše glumca dok pravi dramsku pauzu“, otkriva nam ona.

Ali kaže da uživa u svom poslu i priseća se i dosta komičnih situacija.

„Đoša u „Ranjenom Orlu“… Ljudi moji, pa to je bilo urnebesno strašno! On nije znao ni jednu jedinu repliku iz predstave, a kamo li mizanscen. Ja sam bukvalno dubila na glavi, pentrala se po sceni, pa čak i puzila i bila svaki put na korak od njega, nevidljiva publici, i govorila mu tekst, ponekad čak i šta treba da radi. Sećam se da je Suza (glumica) pred kraj predstave molila da se pojavim na sceni i zatražila od publike aplauz“, priseća se.

Irena dodaje da je za sve što publika vidi na sceni zaslužno još minimum 20 ljudi, njenih kolega, koji su iza scene, koji nekada, na maratonskim probama, cele dane i noći provode na daskama koje život znače zajedno sa glumcima, kako bi na kraju ta ista publika bila zadovoljna.

„Da nisam sufler, moj poziv bi sigurno ponovo bio vezan za pozorište“, zaključuje Irena.

Dragan Marinković