Prošetah danas zavičajnim grobljem. Dugo nisam dolazio u selo, a danas je crkveni praznik. Mnogo novih kamenih ploča. Negde pročitam ime, negde godinu rođenja, negde godinu smrti. Kraj neke stanem i kažem reč-dve, s nekim se našalim, kraj nekog zamislim. Kraj nekog groba čupnem korov, na nekoj ploči spustim ruku. Krenem ka izlazu (ako odavde uopšte ima izlaz), udarila petrovdanska vrućina a ja ni flašicu vode kod sebe. Odjednom me obli hladan znoj, klecnuše kolena.

U groblje ulazi bračni par mojih godina. A mogao bih da se zakunem da sam im malopre pročitao imena na jednom od spomenika. I ne samo pročitao, nego im ostavio po bombonu i cigaru. Pa zajedno smo rasli. Ne bih rekao da se bojim mrtvih, ali mi ne beše baš prijatno. Da li od one žege ili od susreta tek mi se zavrte u glavi i sedoh na najbližu ploču bez izvinjenja pokojniku.

Možda ljudi bili na glasanje pa se duže neplanirano zadržali i tek se sad vraćaju u večnu kuću.

– Mi došli da obiđemo svoj grob, – progovori muškarac.

– Ako, ako, – klimnuh glavom, a tek mi sad ne beše dobro, i ko zna kako sam izgledao kad me žena ponudi vodom.

– Umij se, tebi se izgleda slošalo od ove vrućine.

– Mi smo sebi za života podigli spomenik. Hoćemo da znamo gde ćemo ležati, a i da ne opterećujemo decu. – objasniše mi ljudi koji su umrli a još nisu sahranjeni. – Hajde sa nama da ti pokažemo.

To „da ti pokažemo“ značilo je da treba da se divim njihovom spomeniku.

Mermer prvoklasan (verovatno uvozni), ivice oštre, jasno definisane, simetrale savršene, oblik leptirovih krila koja lepršaju. U dnu spomenika natpis „spomenik dižemo sami sebi za života“.

„Mnogo je živih ljudi već mrtvo“ – pomislih gledajući ovaj srećni bračni par.

Moj kamen za večnost bi verovatno morao da bude onakav kako sam i živeo. Jedna obična odvaljena kamenčina, netoesana, neuglačana, neukalupljena, asimetrična, divlja, neposlušna. Ili će biti jedno providno povesmo magle. A možda ni to. Da je tvoritelj hteo da budem večan kamenom bi me stvorio, a ne čovekom.

A i mermer je, mereno vekovima, isto toliko večan koliko i izmaglica.

– Bože koliko loše izgledaš – prošaputa muškarac, – jedva da daješ znake života.

– A jesi li ti sebi podigao spomenik? – ženina radoznalost je bila jača od trenutne situacije, sva srećna što je njihova budućnost jasnija od moje.

I evo me jedem, pijem, hodam, govorim, sve to stvara utisak da sam živ, a jesam li bog bi ga sveti znao. I nemam spomenik. Budućnost mi uopšte nije svetla. Kroz život sam lutao, a sve mi deluje da ću na onom svetu biti beskućnik.