Objekat kod ulaza na stadion u Vlasotincu odnedavno je ulepšan muralom sa likom Vojislava S. Popovića, osnivača i prvog predsednika kluba FK „Vlasina“, čoveka koji je iz Beča doneo prvu fudbalsku loptu u Vlasotince, i mural svestrane ličnosti, značajne ne samo za fudbal, nego i za novinarstvo, privredu i narodnu književnost rodne varoši. Ovo umetničko delo izradio je mladi Đorđe Avramović povodom obeležavanja 100 godina vlasotinačkog kluba.

Vojislav Popović, čika Voja, kako su ga zvali Vlasotinčani, unuk je čuvenog Gavrila Popovića i jedan od osam sinova Petra i Nastasije Popović. Pošto ga je usvojio stric Sotir, on je stavljao srednje slovo S prilikom potpisivanja.  Voja se školovao u inostranstvu kako što je i većina njegove braće.

„Otputovao sam za Beč da se školujem. Moji su roditelji želeli da jedan iz familije ima trgovačku školu sa znanjem nemačkog jezika. Imali smo nekoliko industrijskih objekata za čiji pogon su nabavljene mašine iz Nemačke. Ostala braća su studirala mašinstvo, elektrotehniku, građevinu pa je za mene odlučeno da učim trgovinu u Beču. Tako sam se ja otisnuo na daleki put… U Beču sam gledao mnoge utakmice. U to vreme bili su jaki klubovi: Rapid, Viena, Viner sport klub, Baf i drugi“,  zabeležene su reči osnivača „Vlasine“ u monografiji ovog kluba.

Po završetku Trgovačke akademije u Beču, Vojislav se vraća u Vlasotince donevši prvu fudbalsku loptu i kopačke 1920. godine. Te početke fudbala u varoši na Vlasini zapisao je Stanislav Gorunović, koji je godinama bio hroničar fudbaskog kluba.

„Bila je neopisiva radost kod mojih drugova kada sam im pokazao prvu loptu. Radovali su se kao mala deca. Nismo znali pravila igre. Kasnije smo od većih klubova dobili prva pravila, pa smo greške ispravljali veoma brzo. Obeležavali smo igralište pomoću rastopljenog kreča. U početku su nam se smejali i čudili šta radimo, da bi kasnije i drugi počeli da dolaze, igraju i pomažu klub. Pravili smo kapije donoseći grede iz moje kuće, ili iz šumskog kompleksa porodice Popović. Dresove i gaćice šio nam je krojač Sreten Davinić. Materijal smo sami kupovali. Na dresove smo stavljali belu zvezdu da nam sija… Plakate smo prvo ispisivali rukom, a zatim smo ih štampali u Leskovcu u privatnoj štampariji Žike Obrenovića, koji je imao i knjižaru. Na plakat smo stavljali parole – U zdravom telu, zdrav je i duh… Stavljali smo    uobičajene podatke i pozivali građanstvo da dođe na igralište. Klupe i stolice donosili su igrači i uprava kluba od svojih kuća, ili smo uzimali od komšija pored igrališta. Angažovali smo bleh muziku da svira na igralištu, kako bi publika došla u većem broju. Polazili smo iz parka kraj reke Vlasine. Muzika nas je pratila sve do igrališta. U početku je poseta bila slaba, ali se kasnije broj gledalaca povećavao. Roditelji nisu dozvoljavali svojim sinovima da igraju fudbal, jer su napuštali posao u radnjama, ili nisu išli u školu. Studenti su napuštali predavanja na fakultetima, izlagali se troškovima oko prevoza. Gazde  (zanatlije i trgovci)  nisu puštali kalfe da igraju, jer dangube prilikom napuštanja svojih radnji i radionica“, ispričao je Popović novinaru Gorunoviću.

Od samih početaka fudbalski teren je bio na imanju Popovića, tačnije braće Koste i Vojislava, a tu će posle Drugog svetskog rata biti izgrađen stadion na Rosulji. Prva utakmica „Vlasine“ bila i prva pobeda sa 0:2 protiv „Moravca“ u Leskovcu, а golove su dali Aleksandar Crnatović i Jordan Živković.

Vojislav je i na drugim poljima ostavio neizbrisiv trag u istoriji Vlasotinca. Naime, on je osnivač i vlasnik lista „Vlasina“, koji je prvi put izašao 16. septembra 1926. Tada ni mnogo veće varoši u Srbiji nisu imale svoje novine. Takođe u privredi ostaće upamćen kao jedan od osnivača Omladinske zadruge 1928. godine.

Malo je poznato da je Voja Popović među prvima u Vlasotincu sakupljao narodne pesme. „Kića – list za šalu, zabavu i prikupljanje narodnih umotvorina“  (1905-1926) objavio je 10 pesama, koje je Voja zabeležio kao gimnazijalac. Posebno su karakteristične epske pesme „Megdan Dojčina junaka“ i „Sibinjanin Janko“, s obzirom da na jugoistoku Srbije dominira lirika. Svi ti zapisi su zanimljivi za jezičku analizu, jer sadrže obeležja govora starog Vlasotinca.

Iako je Popovićima posle dolaska komunista na vlast oduzeta brojna imovina, čika Voja je do kraja ostao veran zavičaju.  Kolika je bila njegova ljubav prema Vlasotincu, pokazao je i posle katastrofalne poplave iz 1988. godine. Tada je on imao već 87 godina, ali je među prvima poklonio 10 miliona dinara za Vlasotinčane postradale u poplavi.

Na osnovu svega rečenog jasno se vidi da je Vojislav S. Popović zasluženo dobio mural u Rosulji. Inače, što se tiče privatnog života, treba reći da se Voja oženio Smiljom, sa kojom je imao troje dece: Veru, Jelenu i Momčila.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva