Čitam ovih dana u novinama serbskim i na el. portalima kako nam se majčica Srbija prazni, i nagoveštava se demografska katastrofa naroda serbskog; već duži vremenski period u toku je veliki odliv-egzodus mladog sveta sa ovih prostora.

SPC i SANU alarmantno upozoravaju i saopštavaju da nestajemo kao nacija, i citiraju, kao i sva ostala pisanija, pesmu Alekse Šantićevu „Ostajte ovde“.

Moram da priznam da narečenu Šantićevu pesmu nisam razumeo ni kao đak osnovne škole, kada sam je prvi put čuo, a ne razumem je ni sada, posle toliko godina, kada sam se nepovratno udaljio i od škole i od školstva, „kada mi pogled spontanije skreće ka groblju nego ka ženama“.

Stereotip, samo jedan od najglupljih, da sa godinama dolazi zrelost, tolerancija, mudrost, iskustvo, i ostale trice i kučine u mom slučaju ne važi; sa godinama, kod mene, samo su došla njena veličanstva: starost i nemoć. I ništa više!

Nikada neću razumeti šta je pisac hteo da kaže sa: „Sunce tuđeg neba“ ili „A majka vaša zemlja vam je ova“. Sva sunca sveta podjednako su me toplo grejala, a majku moju Mariju Valčić Nešić voleo sam i volim više od svih zemalja sveta zajedno. I druga majka mi nije potrebna!

Nikada nisam voleo da živim ovde gde je osnovni životni moto: „Živite zato da možete mreti“, jer sam se uvek samo i samo radovao životu i slavio radost življenja.

Svoju decu vaspitavao sam, stalno im govoreći, da im utuvim To u glavu: „Što dalje od Leskovca, što dalje od Srbije“, imajući na umu biblijski plač: “Oci naši zgrešiše, i nema ih, a mi nosimo sagrešenja njina“. Da nebi na svoja, još nejaka, pleća primili breme epskih gluposti i nepodovština, koje im Mi, njihovi roditelji, ni krivima ni dužnima, ostavljamo u nasleđe.

Srbija odavno više nije, ako je ikada i bila, zemlja obrazovanih, hrabrih, sposobnih, smelih i slobodnih ljudi; više, pogotovu sada, podseća na davno nestale azijske despotije, u kojoj je glavna osobina i umeće, njenih podanika – građanki i građana – postalo držanje jezika za zube i politička mutljavina, muljavina i žongliranje.

Pa, da li može neko, pitam se, grešna mi duša, koji najviše na svetu voli svoju decu i koji, svojoj deci, želi sve najbolje ovog sveta, da ih savetuje: ostajte ovde?

U zemlji u kojoj su Vulin i dr Nebojša ministri, vojni i policije. To ministri!!? „Bi l’ Satana ovo izmislio?“  Nemoguće!!? Ma, moguće. Šta se praviš blesav!?

Ovo je Srbija, zemlja iz sna, u kojoj glavni diplomata, Cecin školski drug iz Žitorađe, peva-rove zajedno sa gologuzim radodajkama (mindže na izvolte), kobajagi pevaljkama, za vreme diplomatskih susreta, kao da je u nekoj birtiji na ibarskoj magistrali.

Dok slušam Anicu Dobru kako peva: „Hodam sad kao zombi“, stojim mirno, sa pesnicom na čelu, crvenom maramom oko vrata, zagledan u ikone AV i AB, novih svetaca ove i ovakve Srbije.

Zato me nimalo ne čudi što se zemlja Srbija prazni, jer živimo u najsiromašnijoj zemlji Evrope; što smo svedoci najvećih nacionalnih i socijalnih poniženja; što mladi ljudi pakuju kofere i što prisustvujemo najvećem egzodusu svega što je mlado, pametno, nadareno, obrazovano, sposobno iz ove naše zemlje, zemlje Srbije, za koju, izgleda, ne važi: Na mladima svet ostaje!

Što niste iznenađeni kada RZ za statistiku Srbije objavi da je broj živorođenih u RS, u 2016. godini, iznosio 64.734, dok je broj umrlih 100.834 lica. Negativan priraštaj je 36.100. U periodu od 2006. do 2016. broj stanovnika u RS je samo na osnovu prirodnog priraštaja smanjen za oko 385 000. Da je u Srbiji 2016. bilo „najmanje rođenih beba u poslednjih 100 godina“, a da je 2015. godine emigrirao rekordan broj mladih ljudi – 60 000. Što je, po izvorima SANU, napušteno 195 000 kuća (napušteno 50 000 kuća, dok u 145 000 objekata trenutno niko ne živi!) Takođe, 360.000 ljudi – 260 000 muškaraca i oko 100 000 žena – u zreloj dobi, koji žive na selu, nemaju svoju porodicu ni potomstvo. Za to vreme 1600 sela ostalo bez ljudi, a još 1200 će nestati u naredne dve decenije (najviše oko Niša, Leskovca, Prokuplja i Kuršumlije).

Naravno da se i naš Leskovac „ne da“, da je u sličnoj, odnosno još goroj situaciji, i da će, za jedno 4–5 godina, kada dođe do snimanja serije, biti sveden, onako uzduž i popreko, na „Slavujevo doba“. Da se tek svaki četvrti Leskovčanin, kao diplomac Univerziteta u Beogradu, jednog od najprestižnijih svetskih univerziteta, vraća u Leskovac.

„Od kraja 2011. godine, kada je vršen poslednji popis, do 30. juna 2015. godine, broj stanovnika u Leskovcu smanjio se za 4.915 stanovnika! U Jablaničkom okrugu smanjio se čak za 8.804, jednako broju cele Medveđe i Crne Trave, pokazuju statistički podaci. U taj broj nisu evenditirani oni koji su otišli u inostranstvo, pa se može zaključiti da je brojka daleko veća. Prema ovim podacima, ispada da se na nivou Jablaničkog okruga godišnje smanjivalo stanovništvo za 2.515.“ (izvor Jugmedia).

Zato mi je divljenje velikog dela zblanutih građana Leskovca, koji ne znaju kako da prežive ovo blagostanje koje ih je snašlo, i u koje ih je doveo veliki Vođa, sasvim razumljivo. Trijumfuje poluobrazovani svet koji voli da živi u provizorijumima i koji je uveren da može da vodi državu.

Lep dan, i svako dobro.

dr Vjačeslav Nešić