Danima sam uzalud lovila priliku da vidim njegove oči, one duboke i crne u kojima se vidi duša, tamo gde čitaš i sebe. Jednog subotnjeg jutra ugledala sam ga, ali nisam mnogo videla. Samo visoku, neznatno povijenu figuru pri vrhu leđa sa šeširom na glavi. Sunce mi je udaralo u oči, a kada sam krenula ka njemu nekako je naglo ušao u svoj zamak. Nije me ni primetio.

Nisam ga videla dugo, najmanje šest godina. Duša ga je bila željna.

Dok sam gubila nadu, zadovoljna i onim kratkim pogledom iz daljine u voljeno biće, mlađa kći utrča u kuću.

„Tu je, sam, u bašti, idi“.

Izlazim u vreli letnji suton ne znajući još šta da radim.

„A ako odbije da razgovara sa mnom?“, pitam sebe.

Odgovor ne dobijam jer ono nije jedino. U delićima minuta mešaju se nada i strepnja, ljubav i ljutnja, pa bes, pa opet nada, pa posledice… Na kraju svega srce donosi odluku, najčistiji deo našeg tela, nezagađeno samo po sebi, naravno, ako vremenom ne padne pod uticaj uma, varljivog, lažljivog, neukrotivog, veselog ili mračnog.

Ne znam da li sam tokom decenija inficirala srce, ali ono što znam to je da sam kao novinar uvek njime razmišljala, njime i želucem, pre srcem nego umom, na prvu loptu, a posle je um, ono što smo pri rođenju dobili i ono što smo tokom života uneli u njega, preuzimao informaciju od srca i izvlačio je iz želuca.

No, ovde nisam bila novinar, ovde sam koračala ka svojim najdubljim i najvoljenijim živim korenom.

Prikradala sam se kao lopov, stežući stopala da se ne čuje zvuk papuča, da ga ne uplašim, da ne probudim i usnule pse kojih je u tesnoj uličici kao na izložbi pasa.

Prilazim ogradi dok mi se ruke tresu od uzbuđenja. Znojim se više nego inače. Zastanem, ne vidim ništa, ne čujem šumove u dvorištu, jer rašireni čaršavi zaklanjaju pogled.

„Ostaću još malo, niko me ne vidi, sačekaću, možda će izaći iz kuće“, mislim dok se grčim pored debele betonske ograde čija se boja ni posle 30 godina nije promenila. Jer, ona je delo njegovih veštih ruku.

Iznenada čujem šum i tihi kašalj. Napravim dva tri koraka dalje i ugledam njega. Stojeći gleda česmu sa betonskim koritom koju je izlio pre mnogo godina. Iako je vrelo letnje veče, on je u laganom sivom kaputu, ovoga puta bez šešira.

Pozovem ga tiho, jednom, pa drugi put. Okreće glavu polako. Svetlost iz kuće pravi blagi odsjaj na licu. Vidim da pogledom traži glas. Pozovem još jednom. Uspela sam. Čuo me je.

Pratim njegove usporene korake kako se bore kroz mnoštvo osušenih i šuštavih čaršava. Uspeva da se izbori s njima i vidim ga pred sobom. Sveg, s očima, s malo proređenom kosom, u cipelama, i u tankom letnjem odelu.

Moj pogled ipak fiksira njegove oči jer po njima ću znati ishod susreta.

„OOOO, ti li si?“, pita takođe tiho.

Kao da se bojimo istih zlotvora.

„Ja sam, ja sam, da te vidim, ja sa..“, i tu prestaju reči jer sam u njegovim očima videla onu dušu koja mi je uvek bila zvezda vodilja.

„Ne laži, ne lažeš druge već sebe, ne kradi jer je tuđe prokleto, ne mrzi jer mržnja ubija tebe, nemoj svakome ukazivati poverenje, ne rasipaj svoje misli pred budalama, ludaka uvek zaobiđi, a lukave, podle i zlobne moraćeš sama prepoznati“, tako me je učio udarajući pečat svojim očima punim duše.

Pokušao je da povuče bravu na kapiji ograde. Bila je zaključana. Bila je to njegova granica, graničnik. Neko ga je stavio u okove. Njega, Diva moje duše. Mogao je samo dotle. To je bila granica i za mene.

No, nešto je u momentu kvrcnulo, zajedno, u njegovom i u mom srcu. Preko one, pri vrhu gvozdene, ograde zagrlili smo se čvrsto, oboje plačući. Kao dva davljenika. Ja, zbog osećaja da je ovo naš poslednji susret, a on što me nije video godinama.

„Ne daju mi“, kaže.

Stežem ga čvrsto i plačem. Miriše isto kao u mom detinjstvu uprkos prohujalim decenijama i starosti. Upijam taj miris svom silinom, dok mi on briše suze, ponovo uzima glavu svojim velikim i još jakim šakama i ljubi me u oba obraza.

Kaže mi da ne plačem, a i sam plače, kaže mi da budem tiha a i sam počinje da rida. Posle pet minuta uspevamo da zaustavimo suze, ali se iz pozadine čuju čuvari. Provalili nas. Reaguju. On još ima snage da im im se rečima odupre i otera ih.

I tu između dvoje čuvara uspevamo da razmenimo nekoliko rečenica. Priča da ne radi više ništa da je odlučio da ostatak života provedu bezbrižno da odmaraju i šetaju, da uživaju u životu. Ipak, žali se da ga nešto boli i pokazuje deo leđa, pa dodaje da nije ništa jer ga tamo u tuđini čeka plaćena banja.

Čudim se što me ne pita za unuke koje je voleo, za praunuke koje nije upoznao. On, koji je o svima brinuo, ne samo o svojoj porodici već o celoj familiji.

I posle drugog naleta čuvara, ponovo me grli i konačno pita: „A kako si ti?“.

„Dobro sam“, kažem.

A šta drugo da mu kažem jer smo pod reflektorima čuvara. Kada i kako da mu kažem da moj život bez njega i njegovog glasa nije više isti, kako da mu kažem da mi je izmakao stolicu, oslonac, da nema više s kime da se savetujem, kome da se požalim i na čije rame da plačem. Imam, ali to rame ne miriše kao njegovo.

Kako da mu kažem da mi nedostaju delovi leta i zime u kojima su njih dvoje dolazili na godišnje odmore, da mi nedostaju sedeljke, i onaj njegov zarazni optimizam i grohotan smeh, i ponajviše njegova ljubav i oči duše.

Kako da ga prekorim, kako da mu stavim do znanja da sam strašno ljuta, da svake večeri pred spavanje plačem krijući se od dece, kako da mu kažem da se osećam kao siroče pored njega i nje, živih i zdravijih od mene.

Nema se vremena, čuvari ga odvlače uz nesnošljivu viku i još veće laži, kao eto neko zove telefonom iz daljine i čeka ga čitavih 10 minuta. Ništa, naravno, pametnije nisu mogli da smisle.

„Ne ulazi u bitke koje ne možeš dobiti“, setih se tada još jednog njegovog saveta i tada lagano ispustih njegovu ruku iz svoje, a on ode jedva se probijaći kroz one čaršave.

Još dugo sam plakala te noći, a negde pred zoru shvatila da uprkos svemu, ono nije više moj isti otac. Ipak, one velike crne oči na osušenom licu više nisu sijale istim sjajem, njegov um nije bio britak kao do pre pet, šest godina.

„Ostario je“, kažem, a onda se nametne drugo pitanje: „A kako je ona ista, zapravo se prozlila?“

Deset godina kasnije saznaću da je već tada demencija načela mog Anđela i mog Diva. Deset godina kasnije videću ga ponovo u bolnici pa u staračkom domu gde me je na trenutke prepoznavao i opet me grlio, ali ovoga puta bez duše u očima i bez mirisa tela.

Čuvari su u međuvremenu omekšali, dozvolili su mi da ga vidim pred smrt. A ona, jedan od čuvara, pobegla je kasnije od drugog čuvara kod mene. I oboje su sklopili oči i u snu otišli zauvek u razmaku od četiri meseca.

Oštrica bola otupi ali tinja i probudi se kada ostanete sami sa sobom. Za razliku od tela um ne stari, bar ne kod većine ljudi. I ja još pokušavam da oprostim onih 18 godina i da zaboravim. S oproštajem nekako ide, sa zaboravom nikako.

Moj otac i ja rođeni smo istoga dana, istoga časa samo u razmaku od 25 godina.