Ovu rečenicu je bar deset puta ponovio Igor Mladenović (38), otac četvorice maloletnih sinova u nedovršenoj i skromno opremljenoj kući na periferiji siromašne varoši Bojnik.

Još pri prvom pogledu preko taraba oseti se siromaštvo u tom domu na Kameničkom putu. Kuća građena u nekoliko faza od sredine osamdesetih prošloga veka, sa nazidanim spratom, koji kao da lebdi u vazduhu.

Pas laje od straha pred nepozvanim gostima, koje iz kuće presreću dvojica buckastih mališana s ocem.

Ulazimo u kuću i tamo, uprkos golom betonu, ostarelom „smederevcu“ i otrcanom nameštaju u dnevnoj sobi, zatičemo miris kuhinje, toplinu i ljubav.

„Sve što imamo odvajamo za decu. Naši dečaci su nam najvažniji na svetu, a za nas dvoje što preostane“, kaže njihova majka Marija (33), primećujući poglede pridošlica na petogodišnjeg Obrena i trogodišnjeg Ognjena, koji pucaju od smeha i zdravlja.

Subota je, pa su stariji Miladin (11) i Mladen (14) negde na sportskom terenu.

„Nama je to i najvažnije, da su deca zdrava i da nas dvoje služi zdravlje kako bismo ih ishranili, iškolovali i izveli na put“, nadovezuje se Igor, koji nerado priča o materijalnom stanju svoje šestočlane porodice.

A stanje je takvo da Mladenovići do pre nekoliko godina nisu imali struju, pa je mladi bračni par dvojicu starijih sinova očuvao pod svećom. A kada je konačno dobijeno odobrenje za uvođenje struje, sa banderama i strujomerom koštalo je nekoliko desetina hiljada dinara, koje nisu imali. Jer dvoje roditelja u punoj fizičkoj snazi nigde ne rade jer nema gde da rade.

„Tražio sam stalni posao u Bojniku godinama, obećavano je pa od obećanja ništa nije ostalo, nema gde, opština siromašna. Supruga je molila da bude čistačica, ali ni za nju nigde nije bilo posla“, priča glava porodice, mladi čovek koji zbog težačkog rada izgleda 10 godina starije.

Zato porodica od pre par godina prima socijalnu pomoć i dečji dodatak, a Igor i Marija su i nadničari. On vozi povremno teške građevinske mašine u susednoj Medveđi, a ona tokom leta bere voće za nadnicu, vodeći mlađu decu sa sobom.

„Samo da me zdravlje posluži i služi me, za sada“, kaže, zaboravljajući da je samo pre pet munuta rekao da ima problem sa kičmom.

„Da, boli me kičma i boli me noga. Ustanem noću od bolova pa šetam po kući čekajući da nalet popusti“, priča tiho da ga deca koja grle i ljube majku – ne čuju.

U ovaj skromni dom je po prvi put ušla mašina za pranje veša pre nekoliko meseci. Kupljena je na kredit. Kuća je bez kupatila, deca o kompjuterima i mobilnim telefonima mogu samo da sanjaju, kao i o biciklima. Okupljaju se oko malog televizora i oko „smederevca“ u dnevnoj sobi jer se druge prostorije, kroz koje duva promaja, ne greju.

„Ogorčen sam na svoju državu, na društvo, ma na sve sam ogorčen. Zato što ovde nema posla i nema nade. Ne vidim budućnost svoje dece u Bojniku. Moja je namera da idem za Beograd, da pokušamo tamo, jer ovde ne radi ni jedna fabrika“, otvara pri kraju razgovora dušu otac četvorice sinova, zaveljen u oronuloj fotelji, na čijem licu se pojavi osmeh samo kad mu priđu nestašni mališani.

Šestočlana porodica Mladennović jedna je od retkih višečlanih porodica sa malom decom koja je u bojničkoj opštini socijalno ugrožena, pa socijalnu pomoć primaju uglavnom starija i romska domaćinstva budući da su se mlađi odavde odavno iselili i dan-danas se sele čim pronađu šansu.

„Sramota me je što primamo socijalnu pomoć, ja neću milostinju, već posao, da radim i zaradim kako bih prehranio decu, iškolovao ih i izveo na put. A posla nema pa nema“, priča dok nas ispraća preko praga i dalje preko kapije otac koji kao i ostali mladi ljudi želi da živi kao sav normalan svet.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa, lokalne samouprave opštine Bojnik,  koji je dodelio sredstva