Život u Vlasotincu je život pun izazova i iznenađenja. Svaki put kada mislimo da smo na putu da saznamo sve o najbližem komšiji, desi se nešto novo što nas iznenadi, ili pak ispliva na videlo neka tajna koju komšija vešto krije godinama, a da ni sam ne zna razlog zašto. Možda bi nam svima bilo bolje kada bi znali sve tajne, a možda bi ipak bilo bolje da sve tajne ostanu sakrivene. Svakako, tajne koje svako od nas krije sa sobom nose teret koji samo mi znamo koliko je težak.

Koliko je ponekad nepodnošljiv, koliko umara, koliko stvara nepremostive prepreke, koliko nas sabotira u nameri da sami sebi pomognemo dok pomažemo drugima… U nadi da će dugogodišnji teret nepotrebnog čuvanja tajne biti za mrvicu smanjen i da će doprineti mom sopstvenom smirenju, a i pozvati druge na smirenje, otkriću vam moju tajnu, koju mnogi i znaju, jer opet, malo se šta u našoj varošici sakrije.

Svrha ovog teksta je da se podsetimo da pored nas svaki dan prolaze osobe o kojima ne znamo dovoljno i da nikada nikoga ne treba osuđivati ili diskriminisati jer svako od tih prolaznika hoda u cipelama u kojima mi ne hodamo.

Sa svojih jedanaest godina sam imala prvi  grand mal napad i ubrzo potom dobila dijagnozu stečene epilepsije. Sve priče o tome kako redovna terapija može da poboljša stanje i da smanji napade za 70% su verovatno istinite za nekog ko nađe pravog lekara iz prve. Međutim, lekara nismo našli iz prvog, ni iz drugog, ni iz trećeg, ni iz četvrtog pokušaja i evo sada smo na petom. Mislim da smo na petom… jer u međuvremenu sam prošla kroz bezbroj EEG snimanja, nekoliko CTG, nekoliko magnetnih rezonanci, nekoliko potresa mozga, nekoliko preloma i zamenu svih zuba, jer do danas nisam uspela da predvidim kada će mi se desiti napad i šta mu prethodi.

Ustvari, uspeli smo da predvidimo šta je trigger factor. I u mom slučaju, to je uznemirenost, rasprava, svađa, tenzija… Naravno, uz epilepsiju ne ide samo sve ovo. Ide i paranoja, uplašenost, strah od nepoznatog, neopravdani bes i sve sa čime, verujte mi, može da se živi.

Svrha ovog teksta jeste da bude drugačiji od ostalih, da ohrabri još nekog i opet, da se setite da me svi poznajete i da nikada niste pretpostavili ništa o mojim unutrašnjim borbama. Svrha ovog teksta NIKAKO nije da sažaljevate mene kao pojedinca, jer ja danas imam trideset godina i te borbe traju i trajaće, ako Bog da još dugo.

Na kraju, svako od nas je sposoban za čuda. Svima koji su se identifikovali sa mojim problemom, a samo među korisnicima „Osmeha“ ima više od 50% njih, reći ću ono što su meni govorili: neki od ljudi koji su se kroz istoriju borili s epilepsijom su Napoleon, Cezar, Edison, Dostojevski, Gete, Aristotel, Pitagora, Aleksandar Veliki, Njutn, Nobel, Betoven… To nam nikako ne olakšava celu situaciju, ali s obzirom na to da danas u svetu ima oko 50 miliona ljudi koji boluje od epilepsije i uz pravu terapiju i brigu o sebi uspevaju da sasvim normalno živie, rade, uče i podižu svest o bolesti i na taj način pomažu drugima.

Ne preostaje nam ništa drugo sem da se hrabro borimo za život bez trigger factora, za život bez tegoba i stresa, za život bez napada i glavobolja, za život bez diskriminacije i bez nepotrebnih tajni.

,

Milica Radulović, predsednik UG „Osmeh“ i apsolvent engleskog jezika i književnosti