Tu skoro, desio mi se značajan uvid. Spoznao sam (postao svestan) da sirove roštiljske kobasice moje omiljene mesare iz mog omiljenog malog mesta (MOMMOMM) nisu tako ukusne kakve su nekada bile. Ne znam koliko je tačno vremena bilo potrebno da dođem do ovog uvida, računajući vreme od trenutka kada se kobasici pokvario ukus do trenutka kada sam ja postao svestan te činjenice. Možda nekoliko godina.

Znam šta me je ometalo u spoznaji: prvo – moja neusredsređenost (neobraćanje pažnje) na mnoge stvari koje život znače, u šta između ostalog spadaju estetski doživljaji stvarčica koje kompenzuju komplekse: garderobe, silikonskih oblina, parfema, skupih automobila, satova itd, među koje se, eto, svrstalo i razočaranje zbog kvarenja ukusa kobasice; drugo – moja nekim čudom usvojena predrasuda da je prirodno da ti u mlađim godinama sve deluje lepše i ukusnije, tj. da je prirodno da ti sa starenjem iste stvari postaju manje lepe i manje ukusne; treće – GMO modifikacije mnogih namirnica objektivno su uticale na slabljenje ili promenu njihovog izvornog ukusa.

Zato sam, čak i kada sam već postao svestan svog uvida, ostao nesiguran u njegovu istinitost i objektivnost. Ipak, pošto sam od nekog doba odlučio da se aktivno borim protiv svojih nesigurnosti, otišao sam do mommomm-a i direktno ih upitao zašto se pokvario ukus njihovih izvanrednih kobasica, ulažući značajne emotivne napore da se moja nesigurnost ne primeti. Ispostavilo se da borba protiv svoje nesigurnosti daje rezultate. Jesu oni isprva negirali da se bilo šta promenilo u izradi njihovih izvanrednih kobasica, od starih vremena do danas, vođeni verovatno ćiftinskim mentalitetom palanačkih zanatlija. Međutim, na kraju su popustili, iz čega zaključujem da sam postigao zavidan nivo potiskivanja svoje nesigurnosti. Priznali su da zaista postoji razlika u izradi kobasica u odnosu na prošla vremena, a ta razlika sastoji se u stavljanju manje količine belog luka u kobasice.

Manje količine?! Šta to znači? Koliko manje? Pritiskao sam ih ohrabren početnim uspesima, dok na kraju nisu otvoreno rekli da više ne stavljaju beli luk u kobasice. Nimalo.

Kobasice bez belog luka?! Pa to je besmislica! Slično kao kada bi se parfemom nazivala vodica koja nema mirisa.

– Da, da – objašnjavao mi je stari mesar, vlasnik mommomm-a. Ne mogu ljudi da podnose miris belog luka, zato smo prestali da ga stavljamo u kobasice.

Sve ima svoje granice, pa i moja borba protiv lične nesigurnosti. Ovo je bio trenutak kada nesigurnost prelazi u apsolutnu samouverenost.

– Ne mogu? – iščuđavao sam se iskreno. – Pa zašto onda jedu kobasice? Zašto ne jedu vešalice i ražnjiće? Ljudi? Koji ljudi? Foliranti koji nostalgiju za belim lukom nadoknađuju proizvodom čiji esencijalni sastojak je beli luk, zahtevajući da se beli luk izbaci iz tog proizvoda. Nova klasa otmenih, uzvišenih koji ne priznaju podrigivanje kao prirodnu fiziološku funkciju. Ako im se slučajno omakne tako nešto, iz njih bi morao da se širi miris parfema, jedino to godi njihovim čulima i samoosećanju otmenosti. Zato bi kobasice trebalo parfimisati tugaljivim mirisima Diora, Chanel-a, Armanija… Kada nekim slučajem podrignu, da to omamljujuće otmeno zamiriše. Otmeno – po njihovim kriterijumima otmenosti.

Beli luk je silna biljka, milenijumima oslonac punoće života i zdravlja u ljudskoj ishrani. Njegov ukus i miris je izvorno prijatan i poželjan, to je neoboriva potvrda da je reč o zdravoj hrani. Posebno dobro ide uz „truležne“ namirnice – sve vrste mesa i sireva – zbog čega predstavlja neku vrstu nezaobilaznog „digestif“-a. Zaista otmeni, otmeni u pravom smislu te reči, nikada se ne bi odrekli belog luka. Njima miris belog luka ne smeta ni kod sebe ni kod svog partnera, sa kojim će recimo da se ljube i vode ljubav.

Otkuda onda zgražavanje i gađenje na miris belog luka kod „novokomponovano otmenih“?

Radi se o strukturi njihove „otmenosti“. Njihova „otmenost“ podrazumeva neumerenost u konzumiranju truležnih namirnica („otmeni“ su zato što su dovoljno imućni da te namirnice mogu sebi da priušte u neograničenim količinama), pritom nedovoljno prosvećeni da bi preduzimali higijenske mere čišćenja svoje usne šupljine i svojih zuba. Miris truležnog mesa zaostalog među zubima, teško svarljivih naslaga u želucu koje teraju na podrigivanje, sve to pomešano sa mirisom belog luka, to zaista jeste nezdrava smesa čiji miris mora biti neprijatan.

Kada bi „otmeni“ koji se gade belog luka poradili na tome da zaista budu otmeni, ne bi se gadili belog luka, već bi se gadili svog primitivizma.

To je ono što ja priželjkujem, da bi kobasice mommomm-a ponovo dobile svoj stari dobri ukus.