Када су Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-Марковић потписали протокол о приступању Југославије Тројном пакту (Немачка, Италија, Јапан), упалиле су се црвене сијалице на оба пола.

Иако преовладава мишљење да иза народног пуча стоје хладни Енглези, посебно због похвалних изјава Винстона Черчила, потписник ових редова уверен је да он не би био изводљив, нити би био толико масиван, да није било великог климања главом од стране браће Руса.

Пучисти су тријумфално преузели власт, а оно што се након тога десило, од 6. априла 1941. године па надаље, део је наше „славне“ историје.

Недуго након окончања Другог светског рата, све комунистичке земље централне и источне Европе биле су потписнице Варшавског пакта. Све, осим Југославије.

Дакле, у нашем карактеру је да тежимо ка великој дози независности и да не пристајемо на никакве договоре и уговоре уколико у њима немамо доминантну улогу. Кредите не рачунам.

Читајући ову претпоследњу реченицу и књиге о историји из тог периода, гледано из нашег угла, рекло би се да нисмо погрешили.

Међутим, данас у свету нико не говори о злим Бугарима, злим Албанцима или злим Хрватима. Немачка данас одлучује о нашој судбини, млади из Србије хрле да раде у ту земљу, а њихови послодавци су Богом дани да отварају погоне у нашој земљи. Најпожељнији. Нешто што су Турци узимали као данак у крви, модернизовано је до те мере да други добијају „готов, најквалитетнији производ“ без икаквих шанси да га задржимо да остане код нас.

Наравно, и даље смо независна суверена земља, иако доста осакаћена, и даље мислимо својом главом, али и даље немамо интересне пријатеље, оне праве.

Иако је јасно као дан шта сам хтео да кажем, покушаћу и на свом примеру, у овом екосистему, на овом порталу, да покажем колико је погубно борити се за нешто што постоји само у теорији.

Нећу  превише дужити, а ни  кратити, јер немам никакав пакт са уредницом о карактерима. Не само о карактерима него о ничему.

Ипак, због свог карактера, нисам могао да не одреагујем на пакт који су други направили са Милицом Ивановић. Иако сам знао о чему је реч, срозао сам се људски и урадио оно што се од мене и очекивало, испао наиван, глуп и лаковеран.

Егоиста је као сваки егоиста одреговао омаловажавајући све што му се нашло на путу испуњења сна(ту сам се ненамерно нашао и ја), да претвори места за колумне у свој минарет, док је уредница одреговала као и свака друга уредница, пустила је нешто што ће да изазове реакцију прозваних, макар јој они били и пријатељи.

Ја  сам одреаговао скоро као што су планирали, текстом да испуним форму и увредама, да усталасам.

Све ово што сам написао не иде у правцу да се неко мени диви, или да ме не дај Боже сажаљева. Хтео сам да кажем, колико год бих се трудио, па и да сам много талентованији него што сам, све то је узалудно када против себе имам више квалитетних особа које се договарају о начину деловања.

Могу да контролишу текстове, могу да контролишу коментаре и ја им мојим деловањем могу само донети легитимитет, а штета, шта год написао, иде мени такође.

Пакт, који имају уредница и егоиста, није никакво Сотонско дело, и једини крајњи циљ му је да портал буде читанији, што преведено у капиталистичко време значи да више зарађује.

Пакт о 3000 карактера је врло прост, јер од толиког броја карактера, лако је наћи један за себе. Мој је проблем што се мој карактер не уклапа ни у један од њих.

Дође ми да позовем Драгана Маринковића телефоном па да правимо пуч и деремо се ходницима Југмедие „Боље рат него пакт“.

Бојим се само да би победа била Пирова, и да би се уместо садашњег егоисте лако пронашао други, уредница би остала иста, а портал, да би постојао, морао би да зарађује.

Другим речима, ништа се не би променило.