U malim sredinama retki su oni koji biraju da ne budu slepi pred istinom i da ne budu gluvi za glas pravde. Mumuruznica je dobra. I parizer sa dva jaja je dobar. I lebac je dobar.

Ali istina i pravda, ne to se ne to se ne jede. To se u palankama zna. U takvom svetu, istina i pravda se ne doživljavaju kao rešenje, već kao deo problema. U to se veruje.

Lebane nije ni selo ni grad. To ga čini idealnim formatom za jednu dobru palanku. U tom pogledu, Lebane je taman kako treba.

A šta čini palanku i koji je to palanački duh?

Promene se u palankama dočekuju podsmehom — i to otvorenim.
Palančani se podsmevaju svemu što je novo i drugačije.
Običaji su svetinja. Jači su od zakona.

Kolektivizam, tradicija, verovanja, sujeverja, predrasude — sve to oblikuje palanački duh, nalik onome što nalazimo u plemenskim zajednicama. Palanka ima svoj ustaljeni stil života, stroga pravila i granice prihvatljivog. Sve što od toga odstupa ide pod lupu i biva dočekano sumnjičavo, često i odbačeno. Tako se palanka štiti i čuva od „novotarija“.

Ne daj Bože da se nešto moderno tu primi.

Čak i potpis,  simbol odgovornosti i izbora, može da se doživi kao pretnja. Jer sigurnost je stub palanke. A sve što je drugačije od uobičajenog – može da ga uzdrma.

Ipak, palanka nije pod staklenim zvonom.

Studenti su uspeli da se predstave tom duhu, i da mu, makar na kratko, privuku pažnju. Ako to nastave da rade uporno, istrajno i s uverenjem, možda se nešto i promeni. Možda i palanački duh popusti.

Tiha voda breg roni. Ali Jablanicom i Šumankom proteći će još mnogo vode dok se u Lebanu ne promeni dominantan način mišljenja.

Za sada, zahvaljujući studentima, istinu je sve teže zaobići i preskočiti.

Zato verujem – i u štand za potpis.