O palati nekadašnjeg leskovačkog industrijalca i bankara Sotira K. Ilića, najlepšoj privatnoj građevini i danas u Leskovcu, pisali su istoričari i novinari, ali niko nije razjasnio kako je ova lepotica koju od očiju javnosti krije Severni blok, preživela konfiskaciju i ostala do 1998. godine u vlasništvu porodice. Sreća ili nesnalaženje pred gracioznom damom, svejedno, ona čini danas značajnu kariku u istorijskom u kulturnom nasleđu grada na Veternici.

Sotir K. Ilić (1873-1935), jedan od šestorice sinova Koste Ilića Mumdžije iz Vlasotinca i rođeni brat gradonačelnika Beograda Vlade Ilića između dva svetska rata, je ovu kuću sagradio još 1911. godine, u godini kada je izabran za narodnog poslanika, sa svojom suprugom Ganom Ilijevom. Po monumentalnosti, umerenoj raskoši i lepoti, sa velikim vrtom i ukrasnom gvozdenom ogradom, bila je pre Prvog rata jedinstvena ne samo u Leskovcu već na celom jugu Srbije.

Kuću kupio rođak Nikole Tesle

Sotir, kao i njegova četiri od šestoro braće, nije imao decu, pa je usvojio devojčicu Aleksandru Branu Prikić, kasnije udatu Dimitrijević, od koje je 1988. godine oronulu kuću kupio privrednik Bogdan Tesla, rodom iz ličkog sela Raduč i rođak Nikole Tesle, čiji su roditelji rođeni u tom selu.

„Kuća je bila u veoma ruiniranom stanju i delovala je kao da će se srušiti. Oko nje je bilo veliko smetlište, sama kuća nije imala kupatilo već jedan WC ispod potkrovlja, a zagrevala se na četiri kaljave peći, od kojih je jedna bila nestala. Mi smo kasnije našli sličnu i ugradili je. Sada su te peći ukras“, priča za juGmediu ovaj čovek koji je uložio veliki trud da bi povratio stari sjaj palate Sotira Ilića. U toj kući danas je sedište porodične firme Tesla.

Baka Branu su Leskovčani dugo viđali na pragu kuće, pa je šezdesetih godina i ona za svojom decom otišla u Beograd, kao i svi preostali Ilići, kojih, doduše, danas ima u Srbiji samo sa ženske linije. Kosta Mumzija (voskar p.n.) imao je i jednu ćerku.

Bogdan Tesla sretao se više puta sa baka Branom, kako je zove, i kaže da je bila zanimljiva žena. Pričala je mnogo o Sotiru, živela je u prošlom vremenu, ali Tesla nije beležio priče.

Među ondašnjim Leskovčanima palata Sotira Ilića bila je poznata i kao „Čonina kuća“ po Čoni Ilijevoj, supruzi Manuila Ilijeva koja je za vreme Prvog svetskog rata ostala u kući i pomagala Leskovčanima, uprkos svom Bugarskom poreklu

Baka Brana i njena sećanja

„Sećam se samo priče kako se njen poočim oženio Bugarkom Ganom. Gana je bila ćerka industrijalca i stasala za udaju. Živela je u kući svojih roditelja, skoro istoj kao ova Sotirova kuća. Običaj je bio, kako je baka Brana slušala od svoje pomajke, da devojka prosce posmatra sa terase. Dolazili su mnogi, ali ni jedan joj se nije svideo. Kada je ugledala Sotira, odmah je pristala na udaju“, prepričava naš sagovornik, mada, svi sinovi Koste Ilića ženili su se bogatim devojkama i uvećavali svoja bogatstva, pa je pitanje koliko je pomajka bila iskrena u pričama.

U svakom slučaju, brak je bio skladan, a zet voljen, budući da su tast i tašta prodali sve u Bugraskoj i preselili se u Leskovac. Ilijev je sahranjen na Svetoilijskom groblju, iza crkve s vizuelnim pogledom na Sotirovu kuću, po njegovoj želji. Sotirova kuća danas se, od kasnije izgrađenog Severnog bloka, ne vidi ni sa groblja

Palata Sotira Ilića sa vrtom i pomoćnim zgradama, od koje je jedna preživela do danas, nalazila se u sada nepostojećim ulicama, u Novoj ulici pored Veternice,  tipično stambenom delu bez dućana i kafana, i Ulici Vojvode Bojovića. Sve kuće, osim Sotirove bile su niske i ograđene tarabama.

Bogatstvo, moć i raskoš

Kuću je u duhu akademizma projektovao iskusni arhitekta Svetozar Jovanović stariji iz Beograda. Jovanović je 1904. I 1905. godine projektovao i zgrade Okružnog suda u Leskovcu, načelstva i tadašnjeg sedišta opštine a sada grada Leskovca. Palatu su gradili najbolji majstori iz Bugarske koje je doveo Sotirov tast Manuil Ilijev.

Sotirova kuća sa suturenom, prizemljem, spratom i potkrovljem, dimenezija 15,70×14,20 metara, skoro je kvadratnog oblika. Suturen ima direktan pristup s istočne strane. U njemu je radila posluga, u prizemlju je živeo tast sa suprugom, a na spratu Sotir sa ženom i kasnije usvojenom ćerkom. Potrkrovlje je dovršio tek novi vlasnik kuće posle 87 godina.

Fasada i fasadna plastika je ono što najviše fascinira prolaznike i baš to odslikava bogatstvo i višedecenijsku moć Sotira Ilića. Elementi različitih stilova su skladno ukomponovani. Naglašeni su balkoni sa ogradama od kovanog gvožđa, rizaliti, kalkanski završeci, mansardni krov i kupola, koja se pre obnove urušila. Sva stolarija, pa i ona obnovljena, je od kvalitetne borovine. Jedinstveni element raskošnosti postignut je na južnoj strani kuće koja je svojim izgledom dominirala dvema glavnim ulicama predratnog Leskovca.

U Sotirovoj palati su, kako su zabeležili savremenici, a po pričanju baka Brane, prenoćili kneginja Olga i knez Pavle, venčani kumovi Vlade Ilić. Tesla se seća Branine priče da je neko veoma važan bio gost u toj kući, ali se ne seća da je pomenula ovaj par iz kraljevske porodice Karađorđević

Unutrašnje prostorije su komotne i s visokim plafonima, sa širokim stepenicama i ogradom od, takođe, kovanog gvožđa. Od istog gvođa novi vlasnik je ogradio i stepenište prema potkrovlju, pa je razlika skoro neprimetna. Dvorište je takođe bilo ograđeno kovanim gvožđem, ali je ograda nestala tokom devastacije kuće, koja je bila oštećena u savezničkom bombardovanju Leskovca 6.septembra 1944.godine.

Kuća pod velom tajne

Takvu arhitekturu su nove vlasti smatrale „rđavom“, pa je bilo predloga da se kuća sruši jer je smetala pri izgradnji niza stambenih zgrada u Severnom bloku, čija je izgradnja počela 1957.godine. Kuća nije srušena ni nacionalizovana, ali su posle Drugog rata u nju useljeni stanari, a porodici Ilić ostao je suturen, tamo gde je bila posluga. Kada su se odselili, Sotirova usvojenica je izdavala kuću za simboličan novac.

Sotir Ilić odlikovan je ordenom Svetoga Save III, IV, i V reda

Celoj porodici Ilić je oduzeta imovina u Leskovcu, fabrike i imanje, ostala je samo ta kuća. Možda su tadašnji lokalni vlastodršci ipak shvatili značaj kuće i pronašli rešenje, a rešenje je bilo – sakriti kuću sa svih strana stambenim zgradama. Toliko je sakrivena da je jedna od terasa kuće tik uz zid zgrade u Severnom bloku. I onako ruinirana i sklona padu, status spomenika kulture dobila je 9. februara 1989. godine, što znači da je pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture, dakle skoro iste godine kada je kuća prodata. Država u nju nije uložila ni jedan dinar. No, kada je Bogdan Tesla krenuo u njeno renoviranje, morao je da se strogo pridržava upustava, pa je obnova vršena na osnovu starih sačuvanih fotografija. Danas je ona ista kao 1911.godine.

Sotir Ilić

Kako piše profesor, pisac i istoričar Saša Stanković iz Vlasotinca, Sotir K. Ilić završio je osnovnu školu u Vlasotincu, Leskovčku gimnaziju i Trgovačku školu u Ljubljani. Godine 1891. vraća se u Leskovac gde u očevoj radnji prodaje gajtan iz fabrike u Kozaru. Aktivno je učestvovao u formiranju prve leskovačke tekstilne fabrike, jer je upoznao proces proizvodnje u Bugarskoj zahvaljujući tastu  Manuilu Ilijevu, a potom i nabavio mašine u Nemačkoj.

Osnivač je Prvog leskovačkog akcionarskog društva za preradu kudelje i lana (1903) iz kojeg će nastati Fabrika kanapa i užarije a.d. Iste godine osnovao je i do kraja života vodio Leskovačku trgovačku banku koja je po raspoloživom kapitalu bila druga u gradu. Bio je predsednik Upravnog odbora leskovačkih užara i borio se za zaštitu domaće proizvodnje od bugarske konkurencije (1921).

Sotir je godinama radio i u kulturnim ustanovama Leskovca, npr. bio je osnivač Trgovačke škole i predavač knjigovodstva i korespondencije. Delovao je u raznim udruženjima, na primer, u nadzornom odboru Aero kluba Naša krila (1930).

Ostalo je zabeleženo da je Sotir K. Ilić kao poslanik Narodne radikalne stranke ukazivao na povećano oboljevanje leskovačke dece od šarlaha

S obzirom da je posle Vlade bio najškolovaniji od braće Ilića, sve do svoje sahrane u Beogradu 9. aprila 1935. imao je veliki uticaj na razvoj kompanije. Njegova supruga Gana pomagala je mnoga udruženja i ustanove u Leskovcu: Pevačku družinu Binički, Dom staraca, Žensku podružnicu za siromašne učenice, Narodnu knjižnicu i čitaonicu, vatrogasnu četu u ime muža… Sotir i Gana nisu imali dece, ali su usvojili Aleksandru Branu Prikić, po suprugu Dimitrijević.

Potomci traže imovinu

I danas, kao nemi svedok nekadašnje moći jedne porodice, može se videti najlepši stambeni objekat izgrađen u Leskovcu pre Prvog svetskog rata, palata Sotira Ilića.

„Jedan od šestorice braće Ilić imao je ćerku, ali ona nije imala decu. Drugi je imao decu ali su njegovi potomci danas rasuti po Hrvatskoj. Sa ženske strane, odnosno, ćerke Koste Ilića Mumdžije, osnivača dinastije, ima potomaka koji žive u Beogradu. Oni su uredno podneli zahteve za povraćaj imovine, ali im do danas ništa nije vraćeno ni u Leskovcu ni u Vlasotincu“, objašnjava Saša Stanković.

(Nastaviće se)