Mostovi na Seni, među kojima se izdvaja raskošni i ekstravagntni most ruskog cara Aleksandra trećeg, ili Beli most, muzej Luvr sa obližnjim trgom Konkord i obeliskom, Jelisejska polja, ono je što turisti koji prvi put posete Pariz i za pet dana hoće da vidi sve, su najupečatljiviji delovi blještavog i prelepog kosmopolitskog grada, koje nosim odlazeći.

Pariz je, bar sam ga ja tako doživela, grad šume, grad muzeja i grad velelepnih zdanja iz 17, 18. i 19. veka, grad čiji je današnji izgled sa širokim bulevarima trasirao još Luj XIV krajem 17. veka, kralj koji je sebe prozvao Kraljem Sunca.

Šumama je natkriljen i stari autoput na 70 kilometara dugačkom autoputu, od aerodoroma do samog grada, koja leti pravi hladovinu, a zimi štiti od nanosa snega, mada je ovde samo jednom pao sneg u poslednjih pet godina.

Počinje periferija, nižu se zgrade jedna za drugom, ne ostavljajući utisak. Promiče prljavština, a ja bezobrazno likujem: „Isto kao kod nas, pa ništa posebno“, izgovaram naglas, i baš u tom trenutku mi promakne scena nagog para kako vodi ljubav na zelenoj travi pored puta.

Prolazeći kroz avenije i ulice do odredišta, zakupljenog stana u Aveniji de Flandre, ne vidim ljude bele puti. To su, objašnjava naš vodič i spoljni saradnik leskovačkog muzeja Vlastimir Jovanović, rodom iz bojničkog sela Lozane, uglavnom četvrti azilanata.

KVARTOVI AZILANATA

Smeštamo se u stan udaljen metroom dvadesetak minuta od centra, do Sene, koja deli Pariz na dva dela. Još mi ne miriše na Pariz iz priča mojih prijatelja. Četvrt kakve sam viđala u velikim gradovima, samo jezik nepoznat i opet i na toj širokoj aveniji primećujem neočišćene ulice.

U Pariz sam stigla sa šestočlanim timom Narodnog muzeja Leskovac, koji prvi put izlaže u najlepšem gradu Evrope, u Kulturnom centru Srbije u Parizu, desetak minuta hoda do Sene, mesto za koga kažu da jeste srce Pariza, ali ja taj kraj još ne doživljavam kao centar. Ekipa iz muzeja montira izložbu, a ja se vrtim po kraju tražeći jeftin kapućino. Sa Milomirom tražimo i nešto ukusno za hranu. On, koji u Francuskoj živi decenijama i ne smatra je svojom domovinom, bira pažljivo. Hodamo i hodamo. Zna svaki deo, zna gde je najjeftinije, a najukusnije.

Pazari kod hrišćanina Kopta, ljubaznog mladog čoveka koji je na svojoj nadlaktici istetovirao krst.

Kažu mi – prošetaj do Sene tu je iza ugla. Ne usuđujem se. Izgubiću se, pa u nedostatku lepote koju očekujem, sve vreme gledam u Muzej savremene uemtnosti, popularnog Bobura, zadužbine francuskog predsednika Žorža Popmipidua, gde se sjatio, imam utisak, ceo svet. Pored Kulturnog centra Srbije tek po neko zastane i produži dalje.

MOSTOVI NA SENI

I konačno pri kraju drugog dana, kada je postavljeno 80 posto izložbe, krećemo ka centru. Prva stanka čuvena i blistava katolička katedrala Notr Dam, započeta u 12, a završena u 14.veku. Remek delo gotičke kulture, koje nikako ne treba zaobići.

Stižemo do Sene i do mostova, gde zastaje dah.

Ni jedan od desetak viđenih, a ima ih 36, ne liči jedan na drugi, niti su svi sagrađeni u istom vremenskom periodu ni u istom stilu. Od kamenih jednostavnih i za oko neprivlačnih do mermernih i kitnjastih i do onaj najlepši, do remek dela, do mosta čiju je izgradnju 1900.godine finansirao ruski car Aleksandar III, a kamen temlejac položio njegov sin Nikolaj II Romanov, poslednji ruski car. Ovaj beli most okićen pozlatom iz daljine čini se da je sav u mermeru, ali kada se priđe bliže vidi se da je sagrađen od gvožđa. Dugačak je 160 metara, najniži, ali i nalepši na širokoj Seni, na čijim uređenim obalama uživaju tiristi uz piće.

I drugi mostovi

Tu u blizini je i palata predsednika Republike Frncuske, Jelisejska palata, nazvana tako zbog blizine istoimene avenije, sa takođe pozlaćenom kapijom i detaljima na prepoznatljivoj zgradi, okružena drvoredima i bez vidljivih čuvara, a turistima je dozvoljeno da slikaju do iznemoglosti.

LUVR

Šta reći o najvećoj turističkoj atrakciju u Evropi, a da to već niste znali. To je niz zgrada sa najpoznatijim svetskim umetničkim delima, za čiji vam obilazak treba tri dana. Ja sam protrčala kroz ovaj muzej u koji sam ušla, gle čuda, sa novinarskom legitimacijom iz Srbije, koju ne očitava čip. Na isti fazon, prošla sam i kroz strogu kontrolu u Versaju, koga čuvaju i obilaze naoružani vojnici, i tako mi u džepu ostala 27 evra, dok čuvare u muzeju Orse nisam mogla da ubedim, pa sam se poslužila karticom drugarice iz leskovačkog muzeja.

U tom nizu starih zgrada nije oduvek bio muzej. Bila je to plata kraljeva više od dva veka. Palatu Luvr počeo je da gradi kralj Fransoa I 1546. godine, na mestu tvrđave Luvr. Taj kralj je inače bio obožavalac umetnosti, a ovu palatu je odabrao kao svoju rezidenciju. Njegovi naslednici su proširivali kolekciju umetničkih dela u palati, a tome su najviše doprineli Luj XIII i Luj XIV u 17. veku. Međutim, Luj XIV je za svoju rezidenciju izabrao dvorac u Versaju, a palata Luvr je služila samo za izlaganje umetničkih dela. Iako je kralj Luj XV povremeno otvarao vrata Luvra za javnost, tek je francuska revolucionarna vlada 10. avgusta 1793. godine odlučila da nekadašnja palata postane muzej.

Danas se upravo tamo nalazi najbogatija kolekcija umetničkih dela, a mnoga od njih predstavljaju ljudsku civilizaciju i kulturu staru i do 11.000 godina. Najposećeniji muzej na svetu renoviran je osamdesetih i devedestih godina prošlog veka, a piramida u njegovom centru, otvorena povoodm završetka 20. veka i sačekana na „nož“ od ljubitelja umetnosti, savršeno se, po mom skromnom osećaju, uklapa uz stari dvorac.

MONA LIZA

Najčuvenija slika na svetu je na drugom spratu u delu gde su izloženi italijanski slikari. Ne znam kakvu zaštitu ima, ali ja, koju još dobro služi vid, nisam mogla jasno da je vidim, možda zbog nekih stakala. Tek, nije me očarao njen „očaravajući“ poluosmeh i nije me iznenadila njena veličina od 77 puta 53 centimetara jer sam to ranije znala.

KONKORD

Jedan od najlepših trgova u Parizu je trg Konkord sa statuama, parkovima, fonatama, i jezerom i na kraju obeliskom, odakle put vodi prema Jelesijskim poljima. Tu lepotu pokušaćemo da dočarama fotografijama dole.

ORSE

Le musée d’Orsay nekada je bio železnička stanica u Parizu, danas je treći po poseti, posle Luvra u Versaja, i u njemu se, između ostalog nalazi najznačajnija i najlepša zbirka impresionista.

Dok je Srbija i dok su zemlje na delu Balkana robovale pod Turcima, dok su muškarci odlazili u hajduke, a žene skrivale po brvnarama, zemlja bila bez srpskog vođe, Francuzi, Englezi i Nemci su bez ratova kolonizovali ceo svet i bez opiranja u svoje domovine dovlačile sve što je bilo vredno. Zato su njihovi muzeji puni svoje, ali i nacionalne istorije celog sveta, pa ćete tako naći umetnine na po dva sprata iz egipatske ili afričke kulture, na primer. I tamo negde u tim muzejima vam pripadne muka, što od lepote, što od umora, ali, bogami i od zavisti.

VERSAJ

Današnji muzej Versaj u istoimenom gradu nedaleko od Pariza je mesto gde je začet apsulutitam pod Lujem 14. i mesto gde se završila kraljeivina i proglašena republika, sa Lujom 16. i njegovom čuvenom ženom Marijom Antonetom, jednom od kćeri austrijske kraljice Marije Terezije.

Versaj je u vreme tri Luja bilo mesto gde je uvedena stroga etikecija, mesto gde su se pravili veliki balovi, vlastela uživala, a stalež ispod njih plaćao porez. Danas u tom muzeju izložene su slike poznatih slikara koji su ovekovečili Lujeve, njihove kraljice i decu, tu se mogu videti kreveti u kojima su spavali, nameštaj kojim su bili okruženi, velika ogledala još veći pozlaćeni lusteri, doduše i niz skultptura na ulazu i druga umetnička dela, no daleko manje nego u Luvru.

Ali ono što nemaju Luvr i Orse, to ima Versaj, a to je ogromni vrt sa predivnim cvećem, park sa jednom velikom fontonaom, sa kanalima, pa ako sve to želite da videte, moraćete da platite dodatnu kartu od 8,5 evra. E tu već moja novinarska karta ništa nije vredela.

A htela sam da vidim. I znate šta. Versajski park, gde je pri dnu Marija Antoneta imala minijaturni dvorac i, kako pišu savremenici, u njemu primala svoje ljubavnike, je samo bleda slika vrtova koje je sagradio Petar Veliki u Petersburgu.

(Nastaviće se…)