Moj nesrećni pas Srećko, trebalo je da bude doberman, kada ga je na radost mog mlađeg brata i mene, majka jedne večeri u kartonskoj kutiji donela u našu kuću. Ipak, brzo se ispostavilo da njegova mama jeste doberman, ali je tata, prema rečima veterinara, verovatno – balkanski gonič, pa je Srećkova naglo stečena popularost – isto tako naglo opadala uz začikavanje dece iz komšiluka kojima sam se hvalila da sam dobila psa, i to dobermana!

Moji su Srećka ubrzo, kad je malo porastao, dali „jednom dobrom čoveku koji drži stovarište građevinskog materijala, kako bi mu čuvao imovinu tokom noći“.

Srećko se tako našao na potpuno drugačijem mestu, ali dobro, bar ne kopa više po dvorištu, ne lomi cveće i ne plaši komšiju Tomu kada dođe da pozajmi sekiru ili kolica za drva.

Nedelje su prolazile, nisam imala hrabrosti da odem do tog stovarišta i tog, kako su mi, tešeći me, govorili, finog čoveka. Ipak, jedne sparne avgustovske nedelje, namerim se da odem i vidim ga.

Približavajući se stovarištu, čula sam jak lavež besnog psa. Kada sam stigla na odredište – zatvoreno stovarište, ugledala sam Srećka, vezanog za kolac na uzici od svega desetak santimetara. Bio je mršav, uvučenog stomaka i prljav, oči su mu bile krvave. Pored njega – prazan stari prljavi lonac na crvene tufne, verovatno za vodu. Tu su bile i dve sasušene vekne hleba. Bio je na jakom suncu, kroz lavež, puštao je penu na usta.

Shvatila sam metod „dobrog gospodina“ koji drži stovarište građevinskog materijala – izgladnjuješ psa, držiš ga žednog na jakom suncu, na kratkom povocu, pa čik da neko proba da uđe i ukrade neku letvu!

Ne znam kojoj sam se snagom popela uz ogradu i ušla u stovarište. Oslobodila sam Srećka kratkog gajtana, i nekako uspela s njim da izađem na ulicu. Mirno je hodao pored mene u pravcu kuće.

Stigli smo u naše dvorište, ali da je usput neko dete, možda igrajući se potrčalo, viknulo ili samo mirno jelo svoju užinu – ne znam šta bi se desilo. Možda bi skočio, „kezio zube“, režao…

Sve prema potrebi

Stručnjaci univerziteta „Turku“ u Finskoj zaključili su da psi potiču od vukova iz centralne Evrope. U časopisu „Science“, objavili su da je pripitomljavanje vukova počelo u Aziji pre oko 15.000 godina ali i to, da su fosili pasa pronađeni u Evropi i Sibiru stari više od 30.000 godina. Jedna od pretpostavki je da su dve vrste sklopile prijateljstvo, tako što su vukovi čoveku pomagali u lovu, ljudi su jeli meso, a oni kosti, i štitili ih od drugih zveri.

Danas, kada svi ljudi nisu nomadi i ne zavise od lova, pripitomljene pse prilagođavaju novim „potrebama“.

Ponosno se hvale da su ukrštanjem skratili, na primer, njuške buldoga i pekinezera, zbog čega te vrste pate od zdravstvenih problema usled otežanog disanja. Neki uzgajivači pare bliske srodnike da bi održali željene standarde.

Takođe, zbog igre ukrštanja, potomci nekih rasa koje su genetički vekovima „usavršavane“, u jednom procentu se rađaju sa anomalijama, odmah umru posle rođenja ili im ta sudbina sleduje uspavljivanjem jer – ko će njih hteti da kupi ili udomi?

Kreiran za agresivnost

Na putu rasvetljavanja zločina pasa koji grizu nedužne ljude, osim kod gena, moramo se još zadržati kod tretmana, vaspitanja, dresure, odnosno – torture.

Usudiću se da za trenutak iskoristim podatak koji se odnosi na ljudsku vrstu. Istraživanja pokazuju da skoro trećina roditelja, koji su bili zlostavljani u detinjstvu, takvu praksu sprovode nad svojom decom. Pošto je za psa, vođa čopora ili, ako hoćete autoritet – njegov vlasnik, mora da mnogo toga zavisi uravo od tog vlasnika. A ima ih raznih. Veterinari tvrde da, ako čovek vaspitava psa (posebno su zbog borbi, u tom smislu popularni putbul terijeri) da bude agresivan i da napada, skoro je nemoguće odučiti ga od toga da bude pravi „gladijator“.

Vlasnici pasa koji se bore u ringu, neretko ih danima uzgladnjuju i satima stavljaju na pokretnu traku za trčanje, a sve sa ciljem da bi u borbi bili agresivniji. Smatra se da posle krvoločnih duela 80 odsto pasa ugine. Kakvo li je to uživanje posećivati borbe pasa?

Nikad se više neću potajno smejati onima koji psima pletu kikice i stavljaju mašnice!

Kad najbolji prijatelj dosadi…

Ja kao „svoj čovek“ danas naravno imam psa. Ne zove se Srećko. Nije dobio kaznu kad mi je skoro izgrizao stolicu i dva para sandala i malo zagrebao po drvetu nove ugaone garniture. Nisam pravila problem ni kada je četku za WC šolju uredno stavio na moj jastuk, verovatno iz revolta, kada smo ga, prvi put ostavili samog u kući… Neka zahvali za takav tretman fenomenu poznatom kao „kompleki koji vučemo iz detinjstva“.

Odnedavno, dok šetamo krajem, moja pas i ja, često na ulici naletimo na malog agresivnog džek rasela. Moramo da ga izbegavamo inače smo baš nadrljali. Otkud ovaj mali besni novajlija u mom kraju? Komšinica je bila svedok: „Doveze se pre oko nedelju dana neki čovek kombijem, i samo ga brzo izbaci napolje, nagazi na gas i – odeee! Verovatno mu je dosadio“.

A Srećko? Moji su ga opet dali nekim „mnogo finim ljudima u jednom selu“ gde će uživati u prirodi. Nadam se da je tako bilo… A da je samo bio doberman, gde bi mu kraj bio…