Malo je na jugu Srbije ko ne poznaje pesnika, aforističara i sportskog radnika Zorana Jovanovića iz Leskovca, koji se od pre dve godine preselio u selo Kacabać u opštini Bojnik, ali je poslom i dalje vezan za grad na Veternici. Ono što se, takođe, o njemu malo zna to je da je veliki humanista i da, iznad svega, voli decu i posvećen je njima.

Iako je Jovanović i višegodišnji novinar Jugmedie, o njegovom radu sa decom u Kacabaću saznavali smo samo u fragmentu. Konačno, uspeli smo da ga nagovorimo da nam ispriča priču, budući da nerado govori za medij na kome je ispisao na hiljadu stranica o sportu, kulturi i svom rodnom kraju.

Zoranu Jovanoviću je još ranije upala u oči grupa dečaka i devojčica na školskom igralištu u Kacabaću kako pokušavaju da igraju loptu, zapravo sve se to svodilo na šuteve.

„Bilo mi je drago što po nekoliko sati provedemo u druženju i igri na čistom vazduhu, ali mi je bilo žao što nema nikog da ih usmerava, pa sam se ponudio, s obzirom da sam celog života u fudbalu, manje kao igrač, više kao sportski radnik“, priča.

Oformili su grupu za sada bez imena, a Jovanović kaže da će najverovatnije biti Kacabać. Vežbali su celog leta u školskom dvorištu i minule subote imali vatreno krštenje, igrajući u okviru Gradskog fubalskog saveza Leskovca. Pobedili su rezultatom 5:2.

„Veoma sam srećan zbog ove dece. Oni mene mnogo znače. Radujem se svakom njihovom osmehu, napredovanju, a tek pobedi. A njihovoj sreći nema kraja zbog prvog nastupa i prvog uspeha, i s radošću čekaju naredni vikend“.

U timu ima decu iz Kacabaća, Obilića i Bojnika, starosti od 6 do 13 godina, a dolazi 13 do 18 deteta. Tu je i pet devojčica: Nina, Neda, Luna, Sara i Nikolina, sve iz Kacabaća.

„Sa njima se osećam kako dete, samo što sam stariji i viši od njih. Ja nisam za njih trener, nego Zoki. Kada dete da gol, odmah trči i grli me, pa ima li veće radosti od toga?“, pita trener i drug, koji sa mališanima radi besplatno.

Imaju i Viber grupu gde se ne priča samo o fudbalu.

„Naravno, najviše o fudbalu, ali ako neko ima problem sa matematikom, tu sam da pomognem, ali ono na čemu insistiram jeste pravopis. Ispravljam ih, objašnjavam…“, priča.

Pošto Jovanovič radi, fudbal se trenira samo vikendom, ali tokom nedelje se dopisuju i on na daljinu daje uputstva. Sada idu hladni dani, pa pitamo gde će vežbati. Rešio je i to.

„Ima seoska zgrada gde ćemo raditi vežbe u zimskom periodu“.

I ponovo se vraćamo motivima volonterskog rada.

„Sa njima se vraćam u detinjstvo, jer se s njima ponašam kao njihov vršnjak. Nisam klasičan strogi teret. Cilj je da se odvoje od telefona i da se tih nekoliko sati druže, pre svega, a ako pri tom nauče da igraju i fudbal, benefit je veći. Nedavno su imali ciljanu posetu iz Beograd i na poklon, posle igre, dobili su čokolade. Simbolično, ali njima to mnogo znači“.

Nije samo fudbal ono što Zoran Jovanović radi za selo, pre svega za decu. Naime, u svojoj seoskoj kući, gde se sa suprugom, pošto su njihova deca odrasla i otišla, u slobodno vremene bavi se voćarstvom, pčelarstvom, baštovanstvom i neguje prelepo cveće.

Oformio je i biblioteku sa oko 3.000 naslova. Pa su mu deca česti posetioci.

Uostalom, Zoran Jovanović još uvek je neispričana priča…