U spolja neuglednoj, a unutra svedenoj kafani na ivici varoši, pored vijugave rečice, stoji pet starih drvenih stolova sa kockastim stolnjacima. Stari koliko i sama kafana, u kojoj se ne čuje ni muzika ni pijani gosti. Samo povremeni hod mladog konobara, lak poput hoda po peni, a ne rupičastom drvenom podu.

Ti stolovi, obavijeni maglom što dolazi od isparenja sušeće reke tokom letnjih meseci, nisu samo drvo i ekseri. Oni su hronike ljudskih života, sudbine uklesane u ogrebotinama, mrljama vina i tihi šapat onih koji su tu sedeli pre nas. Svaki sto nosi svoju magiju i svaku tajnu, i svaki se seća onih što su na njega položili ruke, reči ili ćutanja.

Prvi sto pripadao je glasnima – ljudima što su pesmom i rečima hvatali svet za gušu, zaklinjali se u večna prijateljstva, a već sutradan se mimoišli kao da se nikada nisu znali. Stolnjak na tom stolu najviše je bušan, zamazan ostacima hrane i pića . Kao mapa kratkotrajnih zakletvi.

Drugi sto čuva tišine. Tu sede oni koji su se već izrekli do kraja, pa im ostaju samo pogledi i prsti što prelaze ivicu čaše. Setni pogledi, zagledani u bezdan, pričaju o izgubljenim danima i ljubavnim pričama bez srećnog kraja. Sede kao posada broda kojeg su oluje bacale sa jedne na drugu obalu, usidreni u sećanju, a odavno bez sidra u stvarnosti.

Treći sto je za ljubavnike. Njihove ruke su uvek blizu, a reči suvišne. Taj sto zna da ljubav nije večna, ali je najjača kad se preliva preko ivica trenutka. Njegov stolnjak je nežno naboran, kao postelja koju niko ne namešta jer svako zna da će se opet u nju leći.

Četvrti sto je za putnike. Koferi pod nogama, priče sa drumova i stanica. Oni odlaze i vraćaju se, ali stara i skrajnuta kafana pamti njihov prolazak kao kratku pesmu. Njihove reči mirišu na prašinu, njihove oči svetlucaju kao vozna svetla što nestaju u noći.

I na kraju – peti sto. On je drugačiji. Njega nikada ne zauzima isti čovek dvaput. To je sto za izgubljene, za one kojima se ime ne zna ili je preteško da ga izgovore. Tu sede oni što su došli bez plana, bez karte, bez adrese, bez partnera – usamljeni u svetu bez milosti. Ponekad sede dvoje, stranci u svetu, ali bliski u trenutku. Spjaju iz znakovi, slogovi, reči, ali i neizgovrene misli. I kafana ih prima kao da su joj deca.

Baš kod tog stola postoji nešto što drugi ne vide – mali, skriveni prozor. Kada se zavesa pomeri od dima i tišine, otvara se pogled u visinu, ka oblaku koji ne stoji nad kafanom, već kroz nju prolazi. Ko sedne tu i podigne oči, vidi prolaz kao kaskadu bele svetlosti, kao da su zidovi tanki, a iznad njih nešto veliko, nežno i beskrajno, nešto što priziva.

Neki kažu da kroz taj prozor ljudi ne odlaze – nego se vraćaju. Vraćaju se onima koje su izgubili, vraćaju se zaboravljenim rečima, vraćaju se sebi. Drugi kažu da oblak čuva njihove uzdahe, njihove neizgovorene rečenice, i odnosi ih gore, tamo gde se pretvaraju u zvezdane prašine.

A onda, kad se neko usudi da podigne pogled, vidi da oblak nije običan. Nije onaj što donosi kišu, niti onaj što se lenjo vuče iznad krova. Taj oblak lebdi kao da zna da kafana postoji samo zbog njega.

U njemu se prelivaju sliv reči i tišina, osmesi i suze, svetlost i senke. A kada gledaš dovoljno dugo, shvatiš da nije on tamo negde – nego ulazi u tebe. Tada više ne znaš da li si deo kafane, deo priče, ili deo oblaka.

Možda je zato peti sto uvek prazan i pun. Ko sedne, gleda, i nestaje. Ali ne zauvek već odlazi u oblak, da ga ponese dalje, mekano, kao reka što se uliva u sazvežđa. I odalzi se udvoje.

I zato kafana ostaje na zemlji, a oblak putuje. I svako ko je sedeo za petim stolom – postaje deo tog putovanja. A kraj, kraj nikada nije ispričan. Ostaje čitaocu da ga napiše u sebi.