Žurim uskim stazama s poderanim patikama na nogama i krošnjom u rukama iz koje se širi miris vrele pogače, mešajući se s mirisima rascvetalih bagrema. Do cilja je preostalo još dvesta metara, no teret s mnoštvom đakonija za doručak je pretežak, pa ga spuštam ispred nogu i ispravljam kičmu s rukama na bokovima. Udišem duboko prohladan podplaninski vazduh.

Jutro je. Rano. Još se ni petlovi nisu probudili kako valja, a iznad vrba duž bučnog potoka s nadošlom vodom posle jake kiše, i po kojeg vižljastog hrasta, izmaglica se polako diže i ostavlja rosu na nepokošenoj travi, na šiblju i drveću. Hladno je, ali lepo usred zelenila. Na istoku nebo je ružičasto, na zapadu sivo.

Kroz huk reke jedva se čuje crvkut ptica. Kroz drveće, preko potoka, vidim guske i šatke kako jure ka vodi. Od kad pamtim, baba Rusija ih smatrala najvrednijim domaćim životinjama. Brinula je o njima kao o svojoj deci, koja su u velikim gradovima pohađala visoke škole. Dobrćudna pedesetogodišnjakinja, tada za mene stara žena, jedino bi se ljutila kada bismo njene zlatne guske i šatke pojurili da nam ne smetaju tokom igara oko reke, ali znala je da podigne glas i kada bismo joj krišom brali zrele lešnike. Jedina je u selu gajila te plodove. Čitav drvored pored reke, malo iznad mesta gde sam se ja uputila s doručkom.

Naš detinji, predškolski život odvijao se u selu pored reke, u centru pored škole i prodavnice, na igralištu, ali ipak, reka je bila centar sveta od proleća do kasne jeseni. Nisam ni primetila da su mi na onoj stazi pored korpe patike već postale vlažne od rosne trave kroz koju sam nesvesno pravila po korak-dva.

Podižem korpu i ubrzam se, bojeći se prekora majke. Ulazim u naš tarabom ograđeni deo imanja pored reke, s pokošenom travom u dolini i visokim, širokim stablom oraha, u to vreme s gusto načičkanim zelenim plodovima, imeđu vrba pored reke i šljivika na uzbrdici. I tada, i još nekoliko godina kasnije, osećala bih slabost u nogama od magičnog zelenog prizora kao s razglednice, koji je bio još lepši tokom jeseni od preliva boja.

Bila je to moja zelena dolina, moj raj, moj kutak, moj deo sveta u kojem sam najviše čitala i, ostavljajući knjigu pored sebe, maštala o dalekim svetovima, preživljavajući život junaka između dve korice. Volela sam, u društvu nevidljivih knjških junaka, da samujem u tom kutku

Približavam se vodenici ispred koje vidim dvoja šinska kola i nekoliko krava kako pasu okolo. Još ne čujem zvukove i ne vidim ljude jer šum vode koja svom silinom traži sebi put među velikim oblim kamenjem i dalje dominira. Naša vodenica je prva od tri u tom potezu, kojeg smo jednostavno zvali – Pored reke. Drugo ime nije imao. Naša vodenica je mala, ali za razliku od drugih, jedina je radila.

Podigao ju je, po pričama moje bake, pradeda Jovanča kada se sedamdesetih godina 19. veka doselio s meštanima iz Crne Trave, bežeći u koloni sa dve starije sestre od zuluma. Bila je i ostala daščara, na temeljima od zidanog kamena. Gorela je u oba svetska rata, obnavljana na istom temelju, samo je krov bio od ćeremida. Moj otac imao je više zanatskih talenata, kao i svako muško dete u našoj porodici, pa je i vodenicu održavao u besprekornom stanju. Umesto jaza, uzdubio je široko stablo buke kroz koje je voda dobijala na ubrzanju kako bi dva okrugla vodenična kamena, između kojih je ispadalo brašno, brže radila.

Na desetak metara, iz vodenice izađe moja majka. Sva bela, od brašna.

“Kasniš”, kaže.

Ne odgovaram već prilazim i spuštam tešku korpu. Uzima je i stavlja pored stola. Veštim rukama iz nje izvlači mušemu i prostire je na sto od dasaka s poređanim drvenim klupama ispod, takođe drvene naslonjače, a zatim s vrha izvlači dve, a ne jednu pogaču, kako mi se činilo. Ređa već oprane plehane tanjire, a pored njih vreo đuveč s kokošjim mesom, čiji mi miris golica nozdrve, zatim paprike, sir, kuvana jaja, zelenu zakiseljenu salatu i, na kraju, par svinjskih prečenica, vešaljki, kako su ih meštani zvali. I na kraju, mladi beli crni luk, a pored flaša s žutom rakijom, za koju su Podradanci bili i ostali – majstori.

Sve to je spremila i spakovala moja baba, očeva majka. Noću, valjda. Verovatno nije spavala.

Prilazim vratima preko kojih sve vreme slušam ravnomerni huk vode i tupo brujanje vodeničnog pogona. Dok se oči privikavaju na mračnu prostoriju s jednim jedinim majušnim prozorom, iz jednog kutka izlazi otac s džakom u rukama i s pobelelim teget radničkim kombinezonom kojeg je kupio u Beogradu i nosio kao da je, u najmanju ruku, svečano odelo.

“O, sine, stigla si. Skloni se da iznesem džak”, kaže mi s osmehom, bez podočnjaka. Sklanjam se, a majka mu veli da prekine posao zbog doručka.

“Aj’d prihvati se dok ne dođu Mika i Stanko sa ženama”.

“S’d ću”, odgovara, ali se još desetak puta vraća po nove džakove i ređa ih. Ko zna koliko bi trajalo da majka nije povisila ton.

Najzad seda na klupu, odgurne flašu s rakijom, jer ju je čuvao za Miku i Stanka, čije su pšenice cele noći mleli s majkom, pa se svi hvatamo najpre za tople pogače. Moj posao se tu završio, ali mi se ne vraća kući. Penjem se do buke i većeg vira gde je voda izdubila sebi prostor i gde su ona hrabrija muška deca tokom toplih meseci plivala kada je “buka”, ili “vada”, bila zatvorena metalnom rešetkom. Taj vir se u mojoj porodici zvao – PI.

“Idem kod PI”, “U PI nema dovoljno vode”, “PI je pretesan”, tako se razgovaralo o toj, kako bi danas rekli, maloj brani ili jezercetu. Nikada nisam pitala zašto taj, po meni vir, zovu PI, a danas, ovog jutra kada sam čula tužnu vest, nemam koga više da pitam. Samo mi se po glavi vrti reč od dva slova – PI!

Nekoliko godina kasnije, kada se u vodenici tek nekoliko puta godišnje mleo samo kukuruz, moj otac je odlučio da onaj PI proširi, mada nije bilo mesta zbog stena s obe strane. Nije tada bilo dostupnih bagera, rovo-kopača, nije bilo ničega, samo pijuka i neke velike metalne šipke, štangle. Pijukom bi razbijao stene, pa tom šipkom, savijenom pri vrhu, pothvatao i obarao snagom tela. Moj otac je, otimajući od stena, mesec dana, dan za danom, širio onaj PI.

“Dosta je, ne gubi više snagu. Sve će ovo jednog dana propasti”, govorila mu je baba makar jednom dnevno, što je ljutilo oca.

“E, neće dok sam ja živ”, odgovarao je.

Napravio je, podzidao i produbio vir, odnosno, PI, koji je sada bio dubok i zaista ličio na jezero između dve stene. Ojačao je rešetke da neko ne propadne kroz široki jaz od buke, ofarbao vrata, nastrešnicu i uzani prozor.

I narednih leta, i onih narednih kada bih dolazila na letnji raspust, zaticala bih ga kako sa prekrštenim rukama stoji pored PI i kruži pogledom oko vodenice. Već tada su komšije zapustile imanja oko reke, ali naša livada sa orasima i šljivama, s zelenom pokošenom travom, bila je i dalje uređena, pa bi ocu pravila društvo, a posle njegovog odlaska ostajala bih da upijam lepotu u zelenoj dolini.

Ubrzo je moj otac otišao u Nemačku na privremeni rad, gde mu se deceniju potom pridružila majka, i zaboravio je i na imanje i na vodenicu i na seoski život, doduše, povremeno ih obilazeći i vraćajući se tužan, ali tuga nije dugo trajala.

Poslednji put sam tu našu vodenicu videla pre desetak godina jedne zime, jer se samo tokom zime moglo doći do nje zbog uraslih nevidljivih staza. Već tada su dva ivanjska potoka presušila, a od onog PI-a ostalo je samo jedva vidljivo ulegnuće. Zgradu je već lomio zub vremena. Ulazna vrata su nestala, ali i da nisu, od isprepletane mreže sitnog rastinja i izrasle šume nisam mogla prići.

Sve je propalo, baš onako kako je govorila baba svom sinu, još za njegova života.

Jutros ustajem dobro raspoložena, kuvam kafu, sedim pored prozora i uzimam mobilni telefon. Prvo što pročitam jeste poruka od brata.

“Pala naša vodenica, ovaj zid je tata zidao. To je zidanje bez maltera, bez blata (kamen na kamen). To više niko ne zna da zida tako.”

Od PI, kaže, nije ostalo ništa. Ne prepoznaje se, izrasla šuma. A od vodenice samo razbacani delovi.

Nema ni drugih vodenica, a mnoge kuće u Ivanju su nestale. Nema ni ljudi, potoci su presušili, nema škole ni prodavnice, mada zgrada sa starim klepalom još stoji, obnovljena spolja zahvaljujući mom rođaku. Samo moj brat i moj rođak vikendom održavaju ono igralište, ali na njemu nema dece.

Na vodenice se davno zaboravilo, a nisam sigurna da je neko drugo jezero iznad njih zvao PI kao moja porodica. Na reč PI sam i ja zaboravila, a podsetio me jutros brat.