Građanka Leskovca dostavila je redakciji Jugmedia pismo čija je tema rad na crno u ovom gradu, a sve je objašnjeno na primeru njenog oca, koji je radio neprijavljen 13 godina i sve vreme u nočnoj smeni. Ona piše tek posle njegove smrti, zbog čega se kaje.

Rad na crno široko je rasprostranjen, nažalost, u Srbiji. Odavno samo na našim prostorima čuli da je neko kažnjen znog toga.

Ovo pismo-apel i vapaj, prenosimo i celini:

„Ovim pismom želim da ukažem na ozbiljan problem koji već decenijama opstaje u našem društvu – rad na crno, kršenje radničkih prava i neispunjavanje osnovnih zakonskih obaveza od strane poslodavca.

Nažalost pišem nakon smrti mog oca, a trebalo je ranije da se priča o tom problemu, da se ne ćuti. Sad osećam grižu savesti što nisam ranije reagovala i prijavila problem nadležnim institucijama. Ja nisam ali evo javnog poziva svim radnicima koji se suočavaju sa istim problemom i koje doslovno poslodavci iskorišćavaju, a ne plaćaju adekvatno i ne uplaćuju im zdravstveno i penziono osiguranje.

Moj otac Aca Petrovic je jedan od mnogih radnika koji su godinama radili bez ikakve sigurnosti. Nakon 13 godina rada kod istog poslodavca, nije imao pravo na zdravstveno osiguranje, penzioni doprinos, plaćene odmore, kao ni osnovne beneficije koje pripadaju svakom radniku. Svakodneno je radio i to sve naglašavam u noćnoj smeni, to nije bila klasična noćna smena, već prekovremeni svakodnevni noćni rad (10 sati SVAKI DAN). Radio je u periodu od 15.11.2011 – 30.11.2024.

Reč je o firmo BEBISNOVI iz Leskovca

Lepo je objašnjeno u Članu 62. Zakona o radu koji definiše da rad noću jeste svaki vid rada koji se obavlja u vremenu od 22h do 6 h ujutro narednog dana i toga bi trebalo da se pridržavaju i u državnom i privatnom sektoru. Za uvaženog preduzetnika Mošu Nikolića ovaj zakon ne važi, jer moj pokojni otac je radio svaki dan od 20h do 6h ujutru, jer noću ne radi inspekcija rada. Takođe noćni rad podrazumeva uglavnom vremenski raspored 12 (rad) – 24 (odmor) – 12 (rad) – 48 (odmor). Kod ovog istog poslodavca to ne važi. Moj otac je radio iz dana u dan od ponedeljka do nedelje, svaki dan noćnu smenu u trajanju od 10 h, jednom mesečno slobodan dan po izboru, a bilo je meseci kada i nije koristio slobodan dan.

Verujem da ovo nije samo snašlo mog oca, on je jedan od mnogih koji se i dalje suočavaju sa ovim problemom, svakodnevni noćni rad, prekovremeni sati koji se ne priznaju, nepostojanje slobodnih dana, putnih troškova i toplog obroka – sve je to realnost hiljada ljudi u našoj zemlji. Za tih 13 godina rada kao noćni čuvar u firmi, moj otac nije koristio odmor i odmor koji zakonski poslodavac treba da plati njemu nikada nije bio plaćen. Zbog nepostojanja ljudskosti direktora ove firme moj otac je oštećen i uskraćen za mnoge stvari. Sve vreme nije mogao da se leči jer nije imao zdravstveno osiguranje, knjižicu nije mogao da overi, pravo na penziju nije ostvario jer godinama je radio bez osiguranja. Platu je primao na ruke i to neke smešne pare, a zna se kako se plaća noćni rad. Prvi put smo naišli na prepreku i problem kada je imao infarkt miokarda 2021. godine, knjižica neoverena a on je morao u bolnicu. Tada sam ja lično otišla kod Moše u firmu i zatražila da ga osigura, na šta mi je on rekao nije problem osiguraću ga ali on sam nije hteo osiguranje –  što nije isitna. Ko je blesav da radi bez osiguranja, s druge strane razumela sam oca zašto nikada nije hteo da ga prijavi inspekciji, plašio se da ne ostane bez posla jer mu je to bio jedini izvor prihoda, nije hteo da se zamera sa bratom, ocem Mošinim, preko koga se i zaposlio. Nadao se je da ce mu Moša platiti te godine koje mu nedostaju do minimalne penzije, jer je i sam nešto uplaćivao preko poljoprivrede.

Na moj zahtev Moša je njega osigurao i to je trajalo od 01.10.2021.god. – 01.08.2022. godine, nakon čega je prestao da mu uplaćuje penziono i zdravsteno osiguranje, pretpostavljam da je potpisao raskid ugovora, pregledala sam njegovu dokumentaciju ni ugovor nema, a zakonski se ugovor potpisuje u tri primera, jedan ide radniku. Očigledno je reč o prevari od strane poslodavca. Dok je tada moj otac bio u bolnici ja sam išla kod Moše u firmu po platu dao mi je 40.000 dinara, na šta sam ja ostala zatečena, pitala sam samo toliko, on je rekao toliko (2021. god.). Ja se iskreno ne razumem najbolje ali bi volela da neko ko je u toku obračuna meni za koliko je ovaj ugledni poslodavac oštetio mog oca za ove 13 godine rada u njegovoj firmi.

Krivo mi je zašto nisam stala na put ovoj nepravdi i nakon velikog gubitka i prevelike tuge koju osećam u ovom trenutku, ne mogu da ćutim i ostanem mirna. Mene muče mnoga pitanja i besna sam jer sam nemoćna, ne znam kome da se obratim i ko može da sprovede pravdu?

Dok pošteni radnici gube svoja prava, poslodavci koji kršre zakon ostaju nekažnjeni. Rad na crno nije samo problem radnika – on je problem čitavog društva. Zbog toga gubimo milijarde dinara u budžetu, slabimo penzioni sistem i uništavamo dostojanstvo radnika.

Moj otac je nažalost izgubio bitku, bolest je podmukla, kasno smo otkrili a sve se prebrzo razvilo. Da smo njega mogle ja i sestra da spasimo, bila bih srećna, nije mi važan novac, ali ne mogu da oprostim Moši koliko se on poslednjih dana života nervirao zbog njega. Kad smo saznali za bolest imali smo opet problem oko overe knjizice, oko kupovine lekova i plaćanje pregleda koji nimalo nisu jeftini. Uplaćivao je na poljoprivredu i nadao se penziji a onda u sistemu PIO fonda ne mogu da pronadju i kažu da nije ništa imao uplaćeno, poslodavac ga nije osigurao a samo sa radnim stažom u ovoj firmi i malom doplatom imao bi penziju u kojoj je mogao da uživa bar poslednje dve godine života.

Međutim nije mu se dalo, radio je do dana do kad se je osećao dobro, do 30.11.2024.god, nakon prestanka rada u istoimenoj firmi bez obzira njegov nadređeni što je bio upoznat s njegovom bolešću nijednom nije udostojio i pozvao mog oca da pita kako je. Gde je tu ljudskost i empatija, ne to očigledno ne postoji, jer ovaj čovek nama srca. 25.12.2024. god videla sam da je moj otac Moši poslao poruku – šta bi sa otpremninom, gde je dotični pregledao poruku i naravno ignorisao. U očevom telefonu videla sam da je zvao posle nekoliko dana i Mošu i njegovu ženu Marinu, ali naravno oni se nisu javili, a ni kasnije, ni sutra, ni do 06.02.2025. god. kada je preminuo nisu ga nazvali.

Najteže mi je od svega i duša me boli jer do poslednjeg svog daha on je o tim ljudima pričao sa puno poštovanja i nadao se da će i oni biti dobri prema njemu i da će se bar javiti, pitaiti ga za zdravlje i ponuditi sami otpermninu. Poslednjih dana života bio je baš loše, nije mogao da se kreće, prestao je da jede i pije, nije mogao da govori, mogle su samo reči da mu se čitaju sa usana.

I tada je on tražio da ide kod Moše, pošto nije bio u stanju sestra ga je pozvala s njenog broja, jer je bilo očigledno da na očev broj neće da se javi. Tom prilikom izvredjao je sestru pitajući ko je ona da ona zove, da pita za platu i osiguranje. Pitao je šta hoće od njega da li hoće novac i da je ona niko i ništa da bi znala kolika mu je bila plata i da pita svog oca (koji ne govori), gledajući ga sve vreme na video pozivu preko vibera, pritom videći koliko je u teškom stanju. Nije imala drugog izbora kada je počeo da viče prekinula je poziv jer se i naš otac uznemirio (poziv je bio 05.02.2025.god. u 17:26 u trajanju 5:59 min.). Tu se vidi koliki je on čovek, kako se on obraća čoveku kome su dani, sati bili odbrojani. Da se tako ponaša i obraća i bolesnom čoveku i njegovoj porodici koja ima prava da se bori za svog oca, za nejgova prava. Nažalost naš otac je sutradan preminuo u 6:15 h 06.02.2025. god. Svaka čast Mošinom ocu, Stanku Nikoliću,  moram to da napomenem došao je kod nas i ispoštovao našeg oca na dan sahrane i izrazio saučešće. A Moša se više nije javio, ali neka svako kako seje tako žanje, Bog sve vidi.

Reč je o firmi BEBI SNOVI IZ LESKOVCA

Samo mogu da kažem jedno: bravo za Mošu Nikolića, za naj preduzetnika, za pravednog čoveka, za čoveka koji nema empatije ni ljudskosti u sebi, jednom sebičnjaku koji bi i svoje rođene izdao zbog prokletog novca, a kamo li radnike koje tretira kao robove. Svakom Bog neka sudi po zasluzi. Takođe želim da se obratim i direktoru bolnice Nebojši Dimitrijeviću, sledeće godine samo da sam živa i zdrava ja želim u znak sećanja na svog oca da poklonim krevetac u optšoj bolnici u Leskovcu bebi koja se prva rodi. Ne mogu i muka mi je od naslova gde se Moša Nikolić predstavlja i slika kao uspešni preduzetnik, kako on 23 godine zaredom poklanja krevece prvrodjenim bebama. Neka se piše i priča o tome kako poštuje radnike i o radu na crnom kod istog preduzetnika.

Moja i sestrina tuga je prevelika, ostale smo bez majke a sada i bez njega. Ali ostaće nam jedna lepa uspomena na našeg heroja koji bez obzira što je bio u teškom stanju nijednog trenutka nije zakukao i rekao da mu nije dobro. Na naše pitanje kako si odgovor je uvek bio isti: „super -extra“, verovao je da je dobro i nas je ubeđivao u to.

Zahtevam od državnih insitucija, inspekcije rada da HITNO pojačaju kontrolu poslodavaca, uvedu oštre sankcije za kršenje zakona i obezbede zaštitu radnicima koji se nađu u ovakvoj situaciji. Ovim pismom pozivam sve građane da prijvaljuju nezakonite prakse i da ne pristaju na uslove koji ugrožavaju njihova prava i dostojanstvo. Jer svaki čovek zaslužuje siguran posao, pravičnu zaradu i osnovna prava. Vreme je da kao društvo se izborimo za radnike koji grade ovu zemlju.

S poštovanjem, Marija Ratkovic

Zbog ovakvog odnosa prema radnicima, Jugmedia nikada više neće pisati u pozitivnom svetlu o firmi BEBISNOVI iz Leskovca