Znam, uzbuđen/a si. Prvi dan, prvi teren, prvi tekst. U ruci diktafon ili telefon, u glavi hiljadu pitanja, a srce ti kuca kao da ideš u rat. I u pravu si – ideš. Jer ako si ovde da služiš istini, a ne sistemu, klikovima ili moći, onda si odabrao najteži, ali najčasniji rov.

Ton je predugačak, od treme nisu upamtio/la imena, a pred tobom prazna stranica na monitoru. Šta je bitno? Kako da počenm, kako da u par reči odgovorim na ona osnovna pitanja, a koja behu ta pitanja? Sve si zaboravio/la.

No, upamti: novinarstvo nije ni diploma, ni kartica, ni broj pratilaca. To je znoj, savest i vreme. Zanat koji ne prašta brzopletost, i profesija koja ti može oduzeti mnogo — ako joj ne daš sve. Zato se ne čudi što ti znoj curi niz leđa, a ruke podrhtavaju. Ostavi sve, izađi na terasu, u baštu. Šetaj. Razmišljaj. Zamisli da te sretne zainteresovani drug za događaj i pita: Šta je bilo na presu? I zamisli da ti o tome ne trebaš da pišeš. Šta bi mu iz cuga odgovori/la, a da ga “otkačiš” na brzinu. Pa rekla bih glavnu vest. E, to je lid, kada to napišeš, uradi/la si pola posla.

Inače, nemoj da te zavara brzina današnjeg sveta. Dobar novinar ne trči za vešću, on trči za istinom. A istina je često zakopana ispod tri sloja straha, dva sloja interesa i jednog debelog sloja ćutanja.

Piši jasno. Piši tačno. Jezik ti je alat i oružje. Ako ne znaš njime da barataš, postaćeš štetočina. Ne objavljuj nešto samo zato što je „ekskluziva“, proveri, pa još jednom i još jednom. Ne objavi sve što si saznao/la, jer ako je istina neugodna, imaćeš dodatni argument za odbranu, za hodanje podignutom glavom. Uzalud je brzina ako si netačan — greška novinara je rana društva.

Ne uči se na popularnim o prizemnim tabloidima.

Čitaj one koji su hodali pre tebe. Uči iz Tirnanićevih ogleda, iz oštrine Tijanića, iz sabranosti Suše, iz poštenja Manje Vukotića. I zapamti reči Aleksandra Tijanića: „Novinarstvo nije profesija za ljude koji žele da budu voljeni. Ako vas svi vole, niste novinar, već konobar“.

Znaš li zašto je rekao to? Zato što ćeš kad-tad pisati tekst koji će nekome slomiti planove. Nekome ćeš stati na žulj. I ako si zaista uradio/la ono što treba — neće ti čestitati, nego će te napasti. To je znak da radiš ispravno. I još nešto, prati i put onih pored tebe koji dugo traju kao novinari. Čitaj ih. Uobičajeno, ne i nužno, da su oni uspešni takođe nevoljeni, napadani, omalovažavani, ali uprkos tome – čitani. Jer, da ne vrede, svi bih voleli. Ne dozvoli da te krdo povede sa sobom, formiraj svoj sud. Ne sudi po lažnim osmesima, komplimentima, pozivima na kaficu, sudi po delima i sledi dostojanstvo.

Nikada nemoj da zaboraviš — novinar se ne plaća da bi ćutao. On se ne postavlja da bi služio, već da bi propitivao. Novinar ne pita „kako da napišem“, nego „zašto se to desilo“.

Nikada ne pitaj za radno vreme. Jer, novinar nema radno vreme. Novinarstvo je od svih intelektualnih profesija najmanje plaćena, ponižavajuće, ali znaj da je to zbog toga što svi žele da budu novinari i da sa članskom kartom naprave portal i tako obezbede sebi pristojnu egzistenciju. Ne budi član, jer to je prodaja sebe. Budi novinar, nepristrasan i obejektivan, tragaj, razmišljaj, slušaj, gledaj. Nema malih i velikih tema.

Neka te u početku ne opterećuje niska zarada.

Umesto toga, uči zanat. Slušaj starije, ali misli svojom glavom. I ako jednog dana ne znaš da li da objaviš nešto, pitaj sebe:
„Da li bih ovim tekstom mogao da pogledam majku u oči?“ Ako je odgovor da — pusti ga. Ako nije — sedi i piši ponovo.

Kad ti prvi put neko pošalje poruku: „Zahvaljujući tvojoj priči, meni je pravda stigla“ – znaćeš zašto postojiš. Znaće i drugi Jer, uprkos večitoj borbi dobra i zla, na kraju pobedi dobro. I kada kod tebe pobedi to dobro, novac neće biti problem.

A kad ti u redakciji nestane svetla, seti se da neko tamo negde čita tvoj tekst pod sijalicom,jer, traži razlog da veruje da nije sam.

Čuvaj jezik. Čuvaj istinu. Čuvaj kolege, ali ne ćuti zbog njih. I kad zatreba – stani prvi/a, pa makar i sam/a.

Jer ti nisi ovde zbog aplauza. Ti si ovde zbog istine.

S poštovanjem,
Jedna novinarka
(koja je četrdeset godina piše. I kada je bolelo, i ćutala kad je trebalo, i nikad nije potpisala nešto iza čega nije mogla da stoji i nikada nije prećutala napade, jer, prazan papir je najmoćnije oružje na svetu).