Imam puno prijatelja koji rade u vojsci i policiji. Nažalost, za neke moram reći da sam ih imao, poginuli su na zadatku. Mnogi od živih prošli su svakakve golgote.

Ratišta, intervencije gde je pucano na njih. Mnogi su ranjeni, ima i teških invalida. Ipak, kada ih pitaš, šta je to što je najteže u njihovom poslu, ne govore o strahu za život, ne govore o oružju, najteže je kažu – kada majci trebaš saopštiti da joj je stradalo dete.

Stradaju osobe u različitim situacijama – nezgodama, nesrećnim slučajevima. Na nešto ne možemo da utičemo, na nešto u manjoj meri, dok nešto, kao društvo,  možemo skoro da u potpunosti iskorenimo. Počinje prava letnja žega, i baš u ovo vreme, potrebno je rashladiti organizam na svaki mogući način. Srbija nema more, tako da se najčešće ljudi osveže na nekom obližnjem kupalištu – bazenu, reci ili jezeru.

Prekjuče me je veoma uznemirio tekst na našem portalu o momku koji je nestao u Đokinim virovima. U međuvremenu, saznao sam i da se mladić utopio. Nisam se još ni oporavio od šoka, novi naslovi, dva dečaka nestala na kupalištima u Beogradu. Tuga, velika. Gotovo svake godine u našem kraju po nekoliko mladih života izgubi se u dubinama kupališta. Na nivou Srbije taj broj je mnogo, mnogo veći. U većini slučejeva, tamo gde ljudi stradaju, kupališta su divlja. Nisu bezbedna za „civilno“ korišćenje. Kao takva, pravi su mamac, izazov za osobe koje tek trebaju uploviti u svet odraslih.

Nije ovo „rocket science“, sve je poznato, jedna od ključnih stvari je identifikacija divljih kupališta koja posećuje najveći broj ljudi. Trebalo bi kao u slučaju saobraćaja, napraviti mapu crnih tačaka. Crne tačke su potencijalne crne rupe, rupe koje bi mogle da uvuku deo naše budućnosti u sebe. Uvuku i nikada nam je ne vrate. Neka od neuređenih kupališta mogu da se srede, mogu da budu korisna, za ostale, nije dovoljan samo natpis, nije dovoljna zabrana. Ne postoji aksiom koji će biti dovoljno velika brana da odgovori „mlade-lude“ glave. Neupotrebljiva kupališta moraju imati stalne čuvare, ili bar biti fizički ograđena.

Postoji još jedan ključni imenitelj koji se pojavljuje u ovakvim situacijama, osobe koje se udave najčešće su neplivači. Kod nas je procenat ljudi koji ne znaju da plivaju, ili su loši plivači, izuzetno veliki. Na jednom sajtu sam, pre nekoliko godina, pročitao komentar „Da se Milorad Čavić rodio u Srbiji, pitanje je da li bi uopšte i znao da pliva“. Moram priznati da se od tada situacija dosta promenila. Preko Plivačkog saveza Srbije uspešno je implementiran projekat škola plivanja. Svuda gde je bilo moguće, otvarane su i obučavale polaznike po utvrđenom programu. Kako radim u SRC „Dubočica“, u čijem sastavu se nalaze zatvoreni bazeni, upućen sam u rad škola. Na stotine i stotine dece izlaze sa diplomama i osmesima na licima. Ima i po koja odrasla osoba. Završavaju kurseve za sva čitiri stila – prsno, kraul, leđno i delfin.

Završavaju, nesvesni da su time skinuli jedno veliko breme sa svojih leđa. Ne samo sa svojih, i sa leđa države. Dosta onih koji završe kurs, što je još bolja situacija, nastave da treniraju plivanje u klubovima.  Plivanje je uz atletiku bazni sport, sport kroz koji se na najbolji mogući način razvija ljudski organizam. Čak i da ga ne trenirate, i da plivate rekreativno, delujete preventivno na mnoge zdravstvene probleme. Razvijate mišiće oko kičme i kardiovaskularni sistem. Retki su oni koji posle tridesete, u Srbiji, nemaju problem bar sa jednim od ova dva pobrojana. U SAD je vršeno istraživanje i došli su do zaključka da dolar uložen u plivanje spašava tri uložena u zdravstveni sistem.

Srbija, tačno je, nije Amerika. Ne moram se držati istraživanja kao pijan plota, ipak, postoji stvar koja se ne može meriti novcem, plivanjem se može spasiti – osmeh, zagrljaj, toplina. Plivanjem se može spasiti život. Napori koji se ulažu da se u Srbiji, između ostalog i u Leskovcu, poveća broj plivača, daju rezultate. Na žalost to nije dovoljno.

Još uvek ne postoji svest o tome koliko je važno naučiti plivanje. U školama plivanja se plaća članarina i treba priznati da taj momenat može da odvrati nekog i pored želje da je pohađa. Na leskovačkim bazenima dozvoljeno je, osnovnim i srednjim školama, da besplatno koriste bazene i obučavaju decu . Odaziv nije na željenom nivou, retke su škole koje su koristile tu mogućnost, a još ređe one koje su je iskoristile i shvatile na pravi način. Časovi plivanja.

Još jednom da ponovim, svake godine, u našoj okolini strada po nekoliko mladih osoba samo zbog toga što ne znaju da plivaju.