Sat otkucava šest ujutru. Novi je dan, novi početak. Nekako lenjo i tiho gazim hladne pločice pod bosim nogama. Ne očekujući ništa od prelepog jutra koje budi, niti od jutarnje tišine koja mi pomaže da izbistrim misli.

Kao rukom, sneno odbacujem u stranu neki bolji, drugačiji početak. Naviknuta na letargiju života, naviknuta na zamornu svakodnevicu. Kao da je život večnost koja nesebično nudi nove šanse i mogućnosti. Zato ga trošim ne mareći previše za kraj.

Ponekad je, za početak, dovoljno da na trenutak zastanemo. Da prekinemo tok užurbanih misli i obratimo pažnju na ono što nas okružuje.

Lepotu postojanja.

Leto je, na primer, doba godine koje nekako uspeva da nam pomalo uspori vreme. Život koji tutnji mimo nas. Leto nam daje sve ono što nam zima svojim prekim mirom i hladnoćom uzima. Prisnije kontakte sa ljudima. Zvonki, bezbrižni smeh koji se otrgne iz skrušenih grudi. Sunce i njegov magični sjaj. Bliskost koju osetimo sa ljudima iz komšiluka. Tu smo. Svi smo na okupu pod sunčanom kapom. Apsorbujemo svu vedrinu koju će nam čežnjiva jesen, a potom i duga zima oduzeti. Leto nam daje mogućnost da pritisnemo dugme za pauzu. Da na časak zastanemo i smelo se prepustimo vrelini i dokolici koju visoke temperature sa sobom nose.

Posmatram ljude oko sebe. I ne mogu a da se ne prisetim Springstinovih stihova (Bruce Springsteen)’’You can’t start a fire without a spark’’. Ljudi stalno nekud žure. Nagužvane siluete koje lutaju bez cilja. Nose, svaki svoj teret, na svoj način. Hrabro i odvažno onako kako samo čovek mora i ume. Čekajući da se nešto pokrene. Da iskra zaživi. Život da zapeče. Da se probudi strast za životom.

Čovek, znajući da je vreme kratko, on čeka. Da se njegov život promeni. Jer ovakav kakav je, njemu je težak. Posmatram i najednom se nameću note u mojoj glavi. Brus to vešto oslikava: ’’I check my look in the mirror, Wanna change my clothes, my hair, my face, Man, I ain’t gettin’ nowhere, I’m just livin’ in a dump like this…’’

Razmišljam dok ritmički cupkam nogom. Zar nismo svi tako nemo posmatrali sebe u ogledalu? Zureći u male, tamne zenice, tražeći u njima dubinu.A pogled bude često prazan. Onda kad je teško. Kad život zaboli. Gubimo na oštrini koja nam je preko potrebna da udahnemo život i sve draži koji nam on svakog jutra nudi.Istošili nas trivijalni poslovi, beskonačne obaveze, plaćanje računa, prebrojavanja u glavi. Ljudi. Istrošili nas ljudi svojom neumornom potrebom da nam objašnjavaju sebe, ne mareći za onog ko je ispred njih. Lice nam klizi ka podu dok slušamo tuđe monologe.

Čekamo da se nešto pokrene. Da iskra zaživi. Život da zapeče. Da se probudi strast za životom. Čarobni štapić koji će nas dotaknuti. Jer došao je valjda ovaj put i red na nas? Isti smo svi. Mi luckasti, naivni ljudi. Mi koji znamo da je ta iskra života u nama. Da smo prilično lenji da je zapalimo. Da je čekanje ipak uzaludno.

Buni se, energično, naš Springstin, kada zapeva ‘’I’ll shake this world off my shoulders
Come on, baby, the laugh’s on me’’, i ja mu verujem. Verujem da je život borba. Nikako fer-plej. Čeka nas svakog novog jutra spreman za još jedan meč. A mi, prihvatamo izazov ili ne. Svejedno je. ’’You can’t start a fire, Sittin’ ’round cryin’ over a broken heart…’’. Stisnimo pesnice i pokrenimo se. ’’Even if we’re just dancin’ in the dark’’.

dr Nataša Dimitrijević