Nisam imun. Nekako, gde god se okrenem, osetim paljevinu. Valjda iz straha, da i sam ne izgorim, upadnem u kolo i igram oko vatre. Opletem, raspalim, pa rasplamsam, potpirujući lakovernike. Omamim ih razlozima, nebitnim, a interesantnim, udenem im šibice, duvam sa strane. Diveći se učinku, omađijan čudnom energijom, uživam u pobedi. Pirovoj.

Napravim buktinju, i vratim se u realnost. Ona surova, ne pita ništa. Traži, zahteva, gura me – baca rezultate, gužva papire. Ćutim, ko što ćute neznalice – najveće. Ćutim, ne gledam je u oči. Čime da se pohvalim? Piromanstvom! Zašto – što i drugi pale!? Pih – jadno! Koliko li je livada otišlo zbog malo korova, koliko šuma zbog malo trnja? I da me pita, šta da joj  kažem – da li je to život, da li je to stvaralaštvo?

Kako se odupreti, kako ne nasesti!? Svi su u igri. Kao drogirani. Idoli – najviše. Navučeni na rušenje, bez ideje za druga rešenja. Jesmo, iskompleksirani smo, načisto. Ne trebaju nas plaćati, ne treba nam motiv, čim osetimo emocionalni nedostatak, gađamo druge. Ne čekamo, ne dokazujemo, odmah presuđujemo,  odmah kažnjavamo.

Iako ne izgleda tako, iako lako opravdamo izgovoreno, lako ispadnemo manje zlo, na kraju sve dođe na lično. Doteramo stvari – čovek na čoveka. Borba u kavezu bez pravila. Unutra, sve je dozvoljeno, može prstom u oči, kolenom u glavu, sve. Nema brojanja, udaraš dok protivnik mrda. Počne li puls da se proverava, tada ga žalimo. Dižemo u nebesa. Ne možemo bez njega, fali, važan šraf u mašineriji koju koristimo. A, onaj sa krvavom letvom u rukama, najviše žali za žrtvom. I to iskreno, uviđajući njen značaj, opet, ne pokazujući nikakav osećaj krivice. Greške se dešavaju, okrenemo novi list i idemo dalje. Pored pokajanja, ni naravoučenije nije prisutno.

Trenutak neuračunljivosti, tako i prihvatamo. Presuda – oslobađajuća. Dobijemo i papir, sa pečatom – na momente, lud 100 %. Mašemo njime, upozoravamo – ne odgovaramo za svoje postupke.

Bez želje da damo doprinos izgradnji, buljimo u gradilište, buljimo ko zavidne komšije. Čekamo malobrojne što se za vruće gvožđe hvataju, čekamo da ih napenalimo, da im ubijemo volju. Da otrujemo kravu.

Vređanje je postalo glavna disciplina u Srba. Leskovčani nisu nikad plovili suprotno od vodotoka reke. U vređanju tek, raširili jedra – postali šampioni. Uveli smo uvrede kao merilo uspeha. I to merilo nije opštenarodno, nije toliko bitno šta drugi misle, nego visoko egoistično, gde, što više pritisnemo žrtvu rečima, stegnemo joj vrat, veći nam je i ponos. Postoje neke karike u našem kulturološkom lancu koje nedostaju. One stvaraju prazninu. I ta rupa u osećanjima je tolika, da, ne daj Bože, imamo priliku, i celu planetu ubacimo unutra, još bi mesta ostalo. Sva je sreća, mogućnosti su nam mnogo manje od želja. Pljuvačka – završi na licu, našem. Slava ide onom ka kome smo pljuvali. Jeste, ti što najviše udara trpe, najviše i rade. Teško za shvatiti.

Uvek se postavimo iznad dešavanja. Starci odabrani za prosipanje mudrosti. Tako se vidimo u ogledalu. Hteli bi da smo bolji, da smo pametniji. Ne ide, drugi vole iste stvari, istim se raduju. Tu smo, dodirujemo se, ali svako u svom univerzumu, istom, kloniranom. Nedostižni jedni za druge. Pokazujemo – diplome, knjige, garderobu, reči, jezike, mišiće… Ništa nije dovoljno.

Ima i gde se pogodi. Kao sa strane kada posmatraš partiju šaha, predvidiš bolje od igrača. Ali i ćorava koka ubode koje zrno, slaba vajda. Napolju je drugi svet, očekuje se više od osmeha kada smo u pravu, i više od tugaljivog izgleda kada pogrešimo. Nađeš li se napolju, završio si sa teorijom – praksa. Niko ne želi da izađe iz savetodavnog komfora, nikom se ne prljaju ruke. Promeniti se, biti bolji, vrlo je jednostavno. Sve što treba je – hoću.

Hoću da se pomerim iz začaranog kruga. Hoću da osetim težinu lanaca. Hoću da povučem. Hoću bre da me popljuju, da zasučem rukave, hoću da živim svoj život, hoću da završim sa tuđim.