Rođen je u siromašnoj seoskoj porodici na jugu, gde je rano osetio svu težinu života. Oboleo je od leukemije kad je trebalo da postane momak, da poljubi prvu devojku i odabere profesiju. Dok su njegovi drugovi imali pubertetske probelme, on je ležao u bolnici i rvao se sa opakom bolešću. Ali, što je najvažnije, on je pobedio uz pomoć lekara, majke i Boga. Posatao je pesnik čije stihove recituju deca u školama na Kosovu i ovekovečeni su u formi epitafa. Njegov primer uliva nadu svakom detetu obolelom od raka.

Ovo je priča pesnika-borca, Miroslava Veličkovića iz Oslara kod Bujanovca.

Kakvo je bilo vaše detinjstvo?

Četvoročlana porodica, podstanari u dve sobe bez kupatila. Otac je radio, mala plata. Nove patike , bluza i farmarice mi kupe kad pođem u školu na jesen, pa ih ja onda nosim do proleća kad je Vaskrs, za Vaskrs obavezno nove patike i nove farmarice, nova bluza  koje nosim do jeseni, i tako u krug. Od malih nogu sam naučio šta znači nemanje. U školi sam užinu nosio od kuće, danas kriška ajvara, sutra kriška pekmeza. Ja i sestra smo samo jednom išli na ekskurziju. Detinjstvoje bilo teško, ali voleo sam svoj život.

Kada ste saznali da ste oboleli od leukmije i kako je to promenilo vaš život?

Bio je utorak 8. oktobar 2002. na drugom času u osmom razredu. Pita mene nastavnica geografije, Stanka Dimčeva, od milošte me zvala Mike: -Mike, kako si, dobro li si? Kažem da  sam dobro. –Mike, nisi dobro, znam te. Bled si, a nikad ranije nisi bio tako bled.

Ona  mi to reče u utorak ujutru,  a istog dana, uveče, počeli su da se javljaju simptomi: krvarenje, vrtoglavica, malaksalost i bolovi. Sutradan, u sreda, bio sam u Nišu u bolnici, a u petak sam prebačen u Beograd u Tiršovu –  dijagnoza akutna limfocitna leukemija.

Promenjen je moj život iz korena. Bio sam na početku osmog razreda i sve planove, koje sam imao za nastavak školovanja, pali su u vodu.  Jurnjavu za loptom sa drugarima, zamenila je jurnjava iz bolnice u bolnicu.

Gde ste se lečili? Opišite borbu za život?

Mesec dana sam bio u bolnici u Tiršovoj u Beogradu. Onda sam lečenje nastavio u Nišu na Dečijoj internoj klinici. Prvi put iz bolnice kući sam otpušten posle devet meseci i to svega na dve nedelje, pa onda sam opet vraćen u bolnicu. Nastavak lečenja je izgledao ovako, nekoliko meseci u bolnici, par dana kući, i tako pune tri godine. Imao sam 14 godina,  dok klinci od 2 do3 godine, u susednim boksevima, nisu znali šta ih je snašlo, ja sam i te kako bio svestan šta mi se dešava.

Naravno nisam znao šta je leukemija, ali prvo što sam shvatio je to da leukemija je bolest kod koje se sve radi naživo, bez anestezije. Po nekoliko puta na dan vade krv. Za tri godine lečenja, četri puta su mi vadili koštanu srž, naživo. Zatim, sećam se, igla dugačka 20-25 cm, njome su me ubadali u donji deo leđa, to je intratekalo davanje hemoterapije direkno u kičmeni kanal. Kada igla uđe, verovatno u srž, u tom trenutku sam kao invalid. Bol je toliko jaka i velika da ne osećam svoje ruke, ne osećam svoje noge, ne čujem svoje disanje. Za tri godine lečenja to sam doživeo dvadesetak puta. Ni najvećem dušmanu ne bih poželeo da prolazi kroz sve to. Leukemija je bolest, tokom koje se boriš, ne za sledeći sat, ne za sledeći dan, već se boriš za sledeći treptaj oka, za sledeći uzdah, za sledeći sekund svog života. Dani uplakani, a noći neprespavane. Konstantno veliki bolovi, koji izazivaju nemoć. Gledaš samog sebe, vidiš nisi dobro, želiš da sebi pomogneš, a nemoćan si. Usred nemoći, padaš u očaj, a očaj izaziva strah. Misliš da si došao do kraja svog života da nećeš se izvući. Strahuješ, da li ćeš  dočekati da te  zorom zrak sunca ogreje ili ćeš utonuti u večni san. Znaš da si mlad, da je još rano otići sa ovog sveta, onda odlučiš da se boriš. Boriš se da preživiš.  Boriš se da bi sutra mogao da imaš prvu ljubav. Boriš se da bi sutra mogao da postaneš čovek. Nije lako, leukemija je kao hijena. Ugrize te malo, zaboli te, misliš nije ništa proćiće brzo  a onda se vrati čopor prejakih bolova, koji te napadne. Bolest ne bira, bolest se neće sažaliti na tvojih 14 godina.

Usled jakih terapija, dva puta mi je opadala kosa. Još jedan nizak udarac bolesti. Da li će mi porasti kosa, ako preživim da li ću ostati ćelav? Paralelno vodiš ne samo fizičku, već i psihičku borbu. Moraš imati snagu lava da bi pobedio. Majka je bila sa mnom u bolnici sve vreme. Hranila me, nosila do toaleta, kupala, oblačila… Sa mnom je preživljavala sve te loše trenutke. Njoj je bilo tri puta teže, jer ja sam bio na korak od smrti, a nijedan roditelj ne voli da gleda svoje dete na samrti. Danas je moja majka bolesna od raka već četvrta godina, tako da sad ja brinem o njoj onako kako je ona brinula o meni, tokom moje borbe sa leukemijom.

Šta mislite da je presudno za izlečenje?

Vreovatno to što sam se lekaru javio na vreme. Pre leukemije, ja osim prehlade nisam bio bolestan od neke teže bolesti. Po ceo dan sam bio fizički aktivan, fudbal sa drugarima, vožnja bicikla. U trenucima očaja, kada smo ja i moja majka noći provodili uplakani i budni doktorka Gordana Kostić, inače odličan doktor i veliki čovek,  govorila je, ne brini, majko, srce mu je zdravo, pobediće. I pobedio sam!

Po vašem priznanju ne bi ste postali pesnik da nije bilo te bolesti? Možete li to da objasnite?

Po završetku lečenja i zvanične pobede nad leukemijom,  ja godinu dana nisam izašao iz sobe. Tu sam vršio nuždu,  moji su roditelji to iznosili, krio sam se od ljudi. Usled očaja u koji sam pao, ja sam razmišljao o samoubistvu. Pruga je od moje kuće udaljena desetak metara, vozovi su često prolazili. Ja sam samoubistvo odlagao: neću danas, sutra ću… Sve dok jednog dana nisam samog sebe pitao. Ako te je već Bog ostavio u životu, zašto hoćeš na sebe da digneš ruku i da sebi oduzmeš život? Kroz par godina, javio mi se talenat za pisanje pesama. Tek kada sam počeo da pišem pesme, ja sam shvatio zašto sam pobedio leukemiju. Ni sa očeve, ni sa majčine strane, niko nikada nije bio pesnik. Mene je Bog ostavio u životu da bih bio pesnik. Hvala mu!

O čemu pišete u svojim pesmama?

Počeo sam prvo da pišem namenske pesme, recimo, komšija dobije sina, drugar kupi auto, ja napišem pesme. I tako sam ja napisao preko 150 namenskih pesama, za svoje, drugove, prijatelje, poznanike, ljude koje čak i ne poznajem i nikome nikada prvi nisam tražio novac za pesme. Razmišljao sam, Bog je dao meni da pišem, ja to poklanjam narodu. I tako i bi, 99% tih pesama sam pisao besplatno. Sve su to pesme na našem dijalektu.  Onda su se javljale devojke, pošalju mi svoje slike i kažu, opiši me kroz pesmu. Ja im kažem, ja nisam gatara ne radim po slike, onda mi one kažu o čemu da pišem i tad sam počeo da pišem pesme koje nisu na dijalektu. Dijalekat nije stvar koja se nosi u koferu, pokaže i vrati. Dijalekat je nešto što se nosi u duši. Dijalekat je nešto što je živo i što ima svoje ime i prezime. Ja kroz pesme na dijalektu, čuvam tradiciju i običaje kraja iz kog dolazim. Ni stidim se pisanja pesama na dijalektu već ponosno ističem da sam sa sela i slavim selo kroz moje pesme. O dijalektu u jednom delu našeg naroda postoji pogrešna slika. Za njih je dijalekat je uglavnom predmet šala i podsmeha. Za mnoge dijalekat je nešto što je loše. Dok za mene, koji govorim na dijalektu, on nešto najlepše.

Dijalekat je meni u ravni sa Bogom i trudiću se u buduće da akcenat stavim samo na pisanju pesama na dijalektu. Da kroz svoje pesme, pokažem i dokažem da dijalekat zaslužuje poštovanje.

Koji su predsudni trenuci u dosadašnjoj karijeri?

Presudni trenutak je međunarodni konkurs za pesme na dijalektu „Ete takoj“, koji se u Vranju desio juna meseca prošle godine. Poslao sam svoje dve pesme, „Ljubav sas zor“ i „Prazno srpsko selo“. Na konkursu su pored pesnika iz Srbije učestvovali i pesnici iz Makedonije, Hrvatske, Crne Gore.  Moja pesma „Ljubav sas zor“ je proglašena za najoriginalniju pesmu konkursa. Učešće na konkursu „Ete takoj“ mi je dalo ogroman vetar u leđa i veliku volju da nastavim sa pisanjem. Osim Vranja, promocija zbornika je održana u Vlasotincu, Leskovcu i Beogradu.  U Udruženju književnika Srbije, najvažnijoj instituciji za pesnike u celoj Srbiji, gde sam recitovao svoju pesmu „Prazno srpsko selo“, na šta sam posebno ponosan.  Zatim sam nastavio da učestvujem na konkursima, pa sam tako u Tesliću u  Republici Srpskoj sa pesmom „Srbin na Kosovu i Mehoiji“, osvojio sam  treće mesto na konkursu patriotskih pesama za zbornik Amanet 2. Uz pomoć svojih prijatelja uspeo sam da odem u Tesliću i da recitujem svoje pesme. „Poetski oktobar u Beogradu – Sava Mala, zbornik koji je promovisan u sklopu Beogradskog sajma knjiga. Tu sam zastupljen sa pesmom „Vrati se u svoj zavičaj, pa sam na Sajmu knjiga recitovao pesmu na dijalektu “ Jesen u moj zavičaj“. Tog dana Beogradski centar za kulturu i književnost dodelio mi je posebno prizanje za očuvanje izvorne književne reči. Patriotsku pesmu „Srpskom vojniku“ recitovao sam u vojnoj bazi „Jug“ na slavi pomenute baze. Tog dana je bio prisutan i general potpukovnik Milosav Simović, što mi je bila poebna čast i ponos .Uspehom smatram i zastupljenjnost mojih pesama u raznim zbornicima.

Koji su vaši planovi za budućnost?

Moji planovi za budućnost su skromni kao i ceo moj život. Ako Bog da, da osnujem porodicu i izdam svoju prvu zbirku pesama.

Vaša poruka bolesnima?

Ja sam učestvovao na jednoj humanitarnoj večeri posvećeno devojčici koja boluje od leukemije. Napisao sam joj pesmu podrške i apel za pomoć ( skupljeno je 530 000 dinara  )Nastaviću i ubuduće da se odazivam svakom apelu za pomoć. Moja poruka svima onima koji se trenutno bore sa leukemijom je da nikada ne odustanu.  Da se nikada ne predaju. Da veruju u Boga, jer Gospod za svakog ima put i na kraju tog puta nagradu. Samo treba biti dovoljno hrabar i odlučan da tim putem prođeš i da uzmeš svoju zasluženu nagradu. Kada zbog bolova i nemoći budete hodate jedva i to otežano. Nemojte  da plačete, već budite srećni, jer postoje ljudi koji nemaju noge.  Kada vam kosa bude opala, vi ne tugujte zbog toga, već se radujte što vam je glava još uvek na ramenima. Nemojte da vas rastuži to , što ste udaljeni od svojih drugova i  drugarica. Tu su oni i čekaju vas da im se vartite kao pobednici.

 Vaša poruka za kraj mladim pesnicima?

Poruka mladim pesnicima je da poštuju i da cene svoj rad. Ako naiđu na kritiku ili lošu reč za svoja dela, da ne odustanu od svog pisanja, već da se trude da svoje pesme podignu na veći i bolji nivo. Da se ne opterećuju time da li će na nekom konkursu osvojiti nagradu, jer od tog što su od Boga odabrani da budu pesnici ne treba im veće nagrade.