Imam nešto veoma važno da vam ispričam i priznam. Onako, lično, o sebi… Što se kaže – Iz dubine duše.

Znate, kao i svako normalno dete sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih, odrastao sam na poeziji čika Jove Zmaja! A i Ršumov rodni Ljubiš na Zlatiboru je, sasvim slučajno, na samo 30ak km od sela mog pokojnog oca – pa mi je čika Ljubivoje, iako se ne znamo lično, uvek bio nekako blizak, gotovo kao rođeni stric, a njegovu poeziju sam smatrao prosto svojom, nečim što je opšte poznato i što se podrazumeva da se mora znati…
Elem, pošto je kod mene subota naj čuveni dan za generalno sređivanje prostorija, ili čuveni GSP za one koji su zakačili JNA I VJ, naletim tako na neke stare knjige koje nisam otvorio godinama i naiđem na pesme koje me vratiše jedno 25 godina unazad.

Ko ne zna onu Jovinu

„Ima dete u selu,

ime mu je Laza

al ga zovu drukčije

materina maza“ ?

A da li se sećate one o lenjom Gaši?

“ I lončar je hteo biti
Al mu smrde lonci.
Zatim htede krojač biti
Al ga igla bode.
Što god Gašan poče radit,
Sve natraške ode!
Gašo, Gašo, lenji Gašo,
Šta će s tobom biti?“

( lončar je, u ovoj pesmi, zajednička imenica, prim.aut.)

Još kao dete sam se pitao gde je završio Laza materina maza, šta se desilo sa lenjim Gašom i zašto je baš želeo da bude lončar, ne sluteći da ću se sa obojicom sresti ponovo nakon neke dve i po decenije. U međuvremenu se Laza materina maza, izgleda, odselio, a lenji Gaša se i dalje čvrsto drži klekovače i izgleda ne namerava da od iste odustane,

Za razliku od čika Jove koji se više bavio živopisnim ljudskim likovima, čika Ršum je uvek vešto balansirao između ljudskog i životinjskog carstva. U zbirci poezije Zov tetreba mi je zapala za oko jedna interesantna pesma koja ide ovako

„Ja priznajem, nisam više kadra

da zadržim svoga Aleksandra.

On je krojač muških pantalona,

poznat širom gospodskih salona.

On dok šije mušku garderobu

često zove muškarce na probu.

To mi sadi jednu ljubomoru

direktno u srčanu komoru.

Šta on ima nekakvoga tipa

da okreće, da pipa i štipa?

Šta ima sa špenadlom u kosi

da ga pita s koje strane nosi?

Ja zaista više nisam kadra

da zadržim svoga Aleksandra“

Iskren da budem, uvek sam bio na strani te devojke i kontra krojača. Jer, zaista sam mišljenja da niko ne bi smeo da se tako ponaša, ne samo prema njoj nego prema bilo kome. Znamo mi da je on vredan i radan, ali, mani ga se devojko. Šta će ti? Kako da živiš s nekim ko po ceo dan nije kod kuće, slabo i malo spava, i živi da bi radio? Gde je tu hedonizam, ljubav, lep život? Nema, bre..Neće ni biti…  I, eto,  nakon toliko godina od prvog čitanja ove pesme i dalje gajim ista osećanja, prema tom bezobraznom krojaču.

Međutim, priča se da je nešto kasnije taj  krojač evoluirao, a Ršum evoluciju opevao u sledećoj pesmi

„Ponašam se poput paše

Svi se samo mene plaše

Dosta mi je ove slave

Priznanja ce da me smlave “

I onda se, na ovu, tako lepo nadovezuje ona

“ Usta su mu snažna

duša mu je drumska

obećanja lažna

a ćud mu je šumska“

E sad, u analizi ove pesme mi nikada nije bilo jasno da li se u prethodnim i sledećim stihovima radi o istoj osobi…Pazite sad ovo

“ U školi ga ne vide

nema ni maturu
u muzeje ne ide

prezire kulturu “

Možda neko misli drugačije, ali meni ovo ne liči na krojača već na jednu totalnu drugu grupaciju ljudi koja se sa njim druži! Ima tu i molera, keramičara, te genetičara, ginekologa… Šaroliko društvo, što se kaže!
Elem, nakon sage o lenjim bubama, naravima i pašama, logično ide pesma koja je posvećena isključivo životinjskom carstvu, a ide ovako:

„Jednogrba kamila

začas se pomamila

Odmah se tu stvorila

i debela gorila

Onaj majmun sa grane

Misli to su banane

Ni reč nisu kazali

sve su odmah smazali

Ništa nisu slutili

pa su se zaljutili “

Zlonamerni bi rekli da bi se analiza ove poslednje pesme mogla svesti samo na jedno – raspodelu plena nakon pobede na izborima. Ali, pošto nisam zlonameran, a uz to i volim dečiju poeziju – reći ću da su to samo Ršumove pesme.

Inače, da sam ,opet, zlonameran kao što nisam – ovaj tekst bi mogao da ima i drugačiji naslov – Osvrt na savremenu političku scenu u Srbiji u poeziji Ljubivoja Ršumovića i čika Jove Zmaja.

Svaka sličnost sa istom, kao i sa nekim imenima, je, naravno, sasvim slučajna.

(Kraj)