Свој први излет на Хисару имао сам на самом почетку школовања, са учитељицом. Било је то када смо учили лекције о видиковцу и видиковој линији. Лепо, теорија и пракса у природи, не постоји ништа боље што би могло деци привући пажњу.

Зеленило, чист ваздух и поглед који оставља без даха. Хисар је, свакако, поред туристичког и угоститељског потенцијала,  вредан једног значајног пројекта стварања учионице на отвореном.

Дуго је времена прошло од тог мог излета, генерације су се измењале, личности такође, ипак, у сваком детету, чучи огромна истраживачка жељa, тако да би и она најнемирнија, са пажњом пратила предавања о свету око себе у природном окружењу. Можда би и математика била лакша уз сабирање и одузимање цвркута птица.

Временом сам, са друштвом из основне упознао сваки његов педаљ. У средњој школи сам наставио да посећујем дестинацију, али су се мотиви променили. После двадесете, скроз сам проредио посете једном од омиљених места до којих се може стићи пешака.

Имам срећу да својој деци могу приуштити обиласке природних богатстава наше земље, па и оних у иностранству, али без обзира на то, када год то дозвољавају наше обавезе и временске прилике, са супругом их водимо до репетитора. Тачније, она воде нас. Нешто их вуче горе, нешто им прија.

Елем, како се ближи зима, сунца ће бити све мање, остатак породице, заједно са новопридошлим псом Џонијем, тражио је од мене да за овај викенд прошетамо стазом изнад Деветке. Како сам имао обавезе око фудбалског клуба, морао сам невољно да одбијем позив. Испаштао је и пас, јер га због величине не воде без мене.

Свако је отишао на своју страну. После вечере смо поседали у дневну собу. Уморни, али другачијег стања – они су, иако у полулежећем положају изгледали свеже, док сам ја био исцпрљен, и физички и ментално.

Показивали су ми слике. Посматрао сам их са великим знаком питања – вреди ли пропуштати нередовнe породичне шетње, вреди ли себи ускратити такво задовољство зарад било чега? Нисам се лепо осећао, као да се дуг према породици нагло повећао.

И поред тога, слике су ми налепиле осмех на лицу. Када сам угледао једну, на којој ћеркица седи на клупи, а у позадини се види град који носим у срцу – призор је измамио сузу радосницу. Вероватно ће ми син некада  замерити ако буде ово прочитао, али, своје највеће богатство у животу – већ сам зарадио. Татина ћера.

Слика је, иначе, много шира од пуке очинске љубави.

Ту, мало испод клупе где је седела ћеркица, може се видети и кеса, а наоколо још неколико њих. Знам за бар три особе, које независно, свака за себе, готово на дневном нивоу чисте област коју сам описао. И градске службе раде свој посао. Одакле онда ђубре тамо где му није место!? Tо не би поправиле никакве папирне кесе, ни више комуналних полицаја који би чешће обилазили таква места.

Можда, кажем можда би било боље да они горе спомињани часови у природи заживе и буду чешћи. Резултати? Тек за двадесетак година, ако све буде како треба. Да, толико треба образовању, ми нисмо били добри ђаци. Очигледно је да  нисмо схватили на прави начин како да чувамо оно што нам је дато. Очигледно је да постоје три лудака, који с’ времена на време иду и боду пластику у природи, и хиљаду других који им праве посао и крсте се када прођу поред њих. Да ли ће за двадесет година тај број бити обрнуто пропорционалан – не знам – али знам да се за то вреди борити.

Слика, поред ширине коју сам тек начео, и која више служи као увод у наставак, да силазак са топле породичне приче не буде бруталан пад, иде и у дубину. Мрачну дубину.

Скоро сам, баш на сајту Југмедие, прочитао пар чланака везаних за абортусе. Пуно се прича о томе, али негде скрајнуто, као табу тема у Лесковцу и Србији, нема и помињања наказног разлога због чега се ти абортуси обављају. Један део је из здравствених разлога, негде је дошло до нежељене трудноће, да ли је сваки абортус оправдан?

Готово у исто време, прочитао сам и о истраживању, које се бавило селективним абортусима у балканским земљама. Ето, десило се да ми у некој мрској ствари нисмо лидери. Нисмо, али се дешава и код нас.

Наука је напредовала, тако да сада медицина може да открије пол детета, намерно кажем детета, а не фетуса, много пре него што закон дозвољава абортирање.

Коначно је могуће, хоћеш сина, убијај док стигне.

И, док гледам озарено ћеркино лице, кроз мисли ми пролази – каква је то култура, народ, веровање, какви су то обичаји, који могу некога убедити да је вредно уништити једну душу, какви су то људи који пуцају у главу својој генетици, не би ли дошли до „Божије воље“, не би ли дошли до „наследника”!?

Kакви су то лекари који могу учестовати у целој тој причи, и какви то динари, еври, долари…  могу потиснути осећај кривице, осећај кољача, који ће кад-тад  покуцати на врата и тражити свој данак!?

Са огромном неверицом да се тако нешто дешава у Лесковцу, а на велику жалост дешава се, покушавам да се вратим кућним активностима.

Одлажем све и наредног дана понављамо шетњу, са мном и са Џонијем. Сунце нас је послужило. Клупа ме је сачекала, призор је и даље исти – предиван. Поглед са Хисара…

(Kraj)