Град Лесковац има око 160 000 становника, и пети је град по величини у нашој држави.  У Лесковцу живи, најмање, 600 – 700 грађанки и грађана који су завршили: Музичку, Ликовну, Примењену академију; Академију драмских уметности, Ликовну академију при СПЦ, Историју уметности, Књижевност, Факултет политичких наука, Филозофију, Архитектуру. Огромна већина њих ради у државним службама: установама културе, библиотека, музеја, архива, по школама, у службама локалне самоуправе. 

Гурају се по канцеларијама, а поготову ходницима,без сопственог радног стола и столице, антишамбрирају,чаме од јутра до три поподне; потамнели од: пушења, испијених кафа, лоше „брље“, бурек и јогурт; алапачарења, полтронисања, удворисања, ламкање јајца и кад нису Беле покладе, кокетирања, душевних стресова због вишемесечних не примљених плата и „licht rose“ новчаника; све у страху да се не промени политичка власт и да некима од њих не „литну краци“. Платонова пећина је за њих „бања ковиљача“!

И нико, ама баш нико, од те силне господе да се тргне из тог летаргијског начина живота и прихвати се оловке или кућног рачунара. Нико!?

Сигурно се питате, зашто ово пишем? Који је разлог мог изненадног интересовања за ове свате? Шта ме тера да се њиме бавим, о њима размишљам и водим рачуна?

Ма, ништа! Дошло ми, да им се путем Југмедие обратим питањем: „Живи ли сте, господо стручњаци?“ Како вас бре, није срамота, стид, срам да поред оволиких културних дешавања у нашем Лесковцу не нађосте за сходно да напишете критички осврт, стручан текст, да хвалите или кудите, како вам драго: позоришне представе, поготову премијере; музичке концерте, сликарске изложбе, књижевне саставе, књижевне трибине, панел дискусије; сва она уметничка дешавања (да их не набрајам) којима обилује лесковачка културна сцена.

Ви, ни слово! Громогласна тишина. И то деценијама; није Ово од јуче. Као да смо, Боже ми опрости, у манастиру у којима обитавају монахиње или монаси – заветници тишине, који су се заветовали Господу Богу, примајући Велику схиму, на доживотно ћутање!?

Можда сте дали омерту, пред неписменом рајом?

Да ли знате да Тај  ваш мук, познат у уметничким друштву „Чокањче“ на пијачном Процепу, као: „сном мртвијем спава“, изазива помисао, бар код мене, на најстарије српске  занате: засењивање простоте и антишамбрирање.

Или је То само рефлекс дегенеративних процеса, вашег школовања и необразовања.

Како можете да мени препустите коментарисање позоришних представа, ликовних изложби слика и икона, особи са четири разреда основне школе, човеку који сада у недељу, 22.10. пуни 70 година; поред вас живих  и високо образованих величина? Због срамоте и стида: од необразовања, незнања,кукавичлука за написану реч и јавно експонирања, да сам на вашем месту, као што нисам, ја бих се обесио испред Споменика.

Добро каже Joe Strummer: „…svi mi treba da „zauvek ućutimo“ ако само ја пишем о позоришту; или, Jello Biafra: „Pozorište bez kritike nije pozorište.“, па додаје: „jer mislimo da smo zaslužili kritičara ranga Joca Ćirilov.“

Међутим, њих двојица, а поготовo ја, нисмо у праву!?

За лесковачку уметничко – интелектуалну елиту не важи чувено наравоученије Кањоша Мацедоновића: „Моја господо, бољи и виши пођоше бољијема и вишијема, а ја једва вама допадох.“, нити је, пак неки изазов, за њих, да треба покушати да утичу на мишљење оних који не мисле као они? Не признају Они (лесковачка уметничко – интелектуална елита) ни Велибора Глигорића, Елија Финција, Јована Ћирилова,  Милана Влајчића, Властимира Стаменковића, Мухарема Первића и ине. Никог! До себе, саме. Међутим, можда грешан, грешан сам писао?! Зашто би такви стручњаци, дипломци престижних универзитета: Косовска Митровица, Зубин Поток, Блаце, Крушумлија, Прокупље писали за „тамо неке“ лесковачке портале и недељнике; сви они, а и остала лесковачка уметничко – интелектуална елита, који су завршили еминентне и светски признате факултете у Злоћудову, Злокућану, Мрштану, Доњем Љубишу, Доњем Бријању, а поготову Универзитет „Смрдан“, који се налази на престижној Шанганској листи(рангиран међу првих 10), осећају неодољиви потребу да пишу у новине и учествују у расправама и ТВ емисијама само заједно са  Жиком Обретковићем, њиховим идолом и интелектуалним панданом; остала ситна боранија их не интересује.

Леп дан и свако добро, ма где били!

др Вјачеслав Нешић