Nekada davno, kod mog ujaka na slavi okupljao se neki fin narod, pričalo se naravno i o politici, upijala sam kao sunđer te rečenice koje su izgovarali neki lekari, pravnici, inženjeri i umetnici. Govorili su protiv vlasti i tadašnjeg režima, ali nekako tiho, ne iz straha nego iz ljudskog i intelektualnog poriva da iznesu svoje stavove, a da nikog ne uvrede.

Bila je to prava muzika za uši.

A,ovo danas ne zna se ni za red, ni za način. Sve češće izborne kampanje, dostupnost društvenih mreža svakoj amebi dovele su do toga da me je sramota što imam svoje mišljenje. Toliko me je sramota da ne smem ni da tiho govorim na tu temu, jer biti nečiji simpatizer automatski znači imati na vratu neprijatelje iz nekoliko drugih tabora.

Osim na društvenim mrežama, porodičnim okupljanjima, slavama i drugim svetkovinama gde se o politici govori onako rekreativno, uz uobičajene opisne prideve „lopovi“, „žuti“, „zeleni“, „komunjare“ … imam utisak da se sada o politici govori na svakom ćošku. Da zlo bude veće nije samo da se govori, već su se mnogi primili na ideju da pomažu politiku svojih stranaka, ne samo što će im (pro)dati svoj cenjeni glas već tako što će se aktivno uključivati u prikupljanje što više glasova, pri tom primenjujući sve marketiško – sektaške metode ubeđivanja.

Zvali su me telefonom i nepristojno pitali da li ću i za koga glasati, pristojno sam ih oladila i kazala da ažuriraju bazu podataka, jer da je tačna oni bi znali da ja još uvek nisam punoletna i nemam pravo glasa. Mislim da su mi poverovali, više ne zovu.

Onda su zakucali na vrata, naoružani svim mogućim stranačkim obeležjima i paketićima sa prigodnim poklonima koji će mi uručiti ukoliko im obećam da ću glasati za „njihove“. Tu sam već bila u problemu, jer priča o nepunih 18 godina, kada se nađemo oči u oči pada u vodu, pa sam eto morala da im ljubazno kažem da su zakasnili i da sam se eto baš juče obećala drugima.

Međutim, na kraju mi je stvarno bilo loše kada je draga gospođa na pijaci, kod koje redovno kupujem sir, salatu i rotkvice,nakon što me je častila  vezicom peršuna ispod uštirkane krpe izvukla nekakav papir sa sigurnim glasovima i ljubazno me zamolila da joj dam svoje podatke, jer eto sin joj je lekar, devet godina čeka na posao pa se sada stranački aktivirao kako bi konačno počeo da radi. Pitate se šta sam uradila? Potpisala sam. Znam ja, a zna i ta razborita žena sa sela,koja je radila danonoćno kako bi dete iškolovala, da od toga nema ništa, ali njoj prosto nisam mogla da kažem „ne“. I tako, već pet dana nosim tu knedlu u grlu i razmišljam o tome kako je sve otišlo u onaj isti peršun koji mi je draga žena darovala onog dana na pijaci.

Znam ja da nužda čoveka natera na mnoge stvari, znam ja da mnogi i ne žele, ali eto možda u tome vide šansu za bolje sutra, sve ja to znam, ali ne znam gde je granica i kada će se ova agonija okončati.

Zašto moramo da znamo koja je stranka na vlasti, zašto moramo da se raspravljamo oko toga ko će biti predsednik države, a nemamo pojma ko nam je predsednik kućnog saveta u zgradi u kojoj živimo??? Zašto političari i ostali smarači ne rade svoj posao i puste bricu da bude brica, lekara da leči ljude, prodavačicu na pijaci da brine o tome da li će uspeti da proda sira … i sve nas ostale da živimo svoje dosadne živote i brinemo o tome kako ćemo platiti kredite, nahraniti decu, eventualno uštedeti za neko putovanje?

Na kraju, želim samo da se i ovoga puta izaberu, da bi ostali mogli da se presaberu, bar do sledećih izbora, na koje sigurna sam nećemo dugo čekati.