Da se uzneš u pamet i da nikoga ne slušaš. Po tvoje da si rabotiš. A oni neka si njinu pamet za nji čuvaju. Kuću da si kućiš, dečicu da si gledaš, imanje da ne zabatališ. Dodek se obrneš život proš’l. Da se vrne ne može. Kude si bil – nigde, kvo si rabotil – ništa.

Slušaš li ti mene?

Politika je opasna stvar i neje za svakoga. S politiku ne mož se bavi tik’v ko što si ti. Ala od čoveka trebe za nju da se bude, a ti si se u nebo i mesečinu zagledal, u nekve daljine što ni ti sam ne znaješ kude su, kikve su i kvo nosu. Kude češ ti tik’v medži tija alamanje što te mož žednoga preko vodu prevedu. Pa li dušmanje če mi te tam izedu.

Ma, slušaš li ti mene?

Misliš li da tamo nekoj nekoga voli. Berem polovina če te javno mrzi i pljuje. I oni, da ti ja kažem, nesu opasni za tebe. Gadna je drugata polovina se se cile-mila, usmivkuje. Maznite. Onija koji ti guraju reči u usta kvo da kažeš, kvo da misliš, kvo da rabotiš. Oni nogu podmetaju.

Slušaš li ti mene.

Nikoj čis iz politiku ne izlazi.

Ma, slušaš li me ti, u pamet da se uzneš!