Kad zatvorim oči i pomislim na azurno plavo more, ne dozivam u mislima ni mondensku Nicu ni raskošni Kan. Preda mnom se pojavljuju kaskade šarenih kućica koje grle strme stene, među razlivenim mirisima cveća i limuna što neumorno širi svoj opojni dah kroz proleće i leto.

Uske, vijugave ulice, stepenice što se gube među visokim, tankim kućama, bliski susreti s prolaznicima, pokoji slučajni sudar ramena — sve to čini dušu Positana (Pozitano). Da, baš tu, gde se nebo i more stapaju u beskrajnoj nijansi plavetnila, čak i kad oblaci spuste svoje teške skute nad gradom i vetrovi uzburkaju more.

Proleće je. 20 stepeni. Ja sam u centru, s porodicom. Šetamo dok Positano blista nad zalivom Tirenskog mora. Grad koji, kao da je izronio iz morske pene, prianja uz planinu kao san koji se uporno ne da razbuditi. Scena kao iz najlepših italijanskih romantičnih filmova — onih što zauvek ostaju u sećanju.

Na glavnom putu od Salerna do Positana, život pulsira kao u košnici: vespe jure, mali fiatovi protutnjavaju, a pešaci se gurkaju uz uske staze. Iako je razdaljina svega tridesetak kilometara, na ovom putovanju kroz srce Amalfi obale, vreme se razvlači u neodoljivu priču — punu gužve, smeha i očekivanja.

Beskrajno plavetnilo koje zaustavlja dah

Hodamo kroz taj haotični šarm magistrale, dok najzad ne ugledasmo prve stepenice koje vode ka plaži. Sreća što smo konačno pronašli mesto za parkiranje, a sada, korak po korak, klizimo niz kamenite staze, pored kolona automobila i neugaslih pogleda radoznalih turista.

I tada — trenutak. Pred nama se otvara more, beskrajno, mirno, plavo… Zaustavljamo dah. Utonuli smo u lepotu, u taj prizor što ga ni reči ni vreme ne mogu doslovno opisati.

This slideshow requires JavaScript.

Positano se spušta niz strme padine planine Lattari, kao biser rasut po stenama. Ova prirodna ograničenja nisu mu dozvolila da se širi, ali su mu podarila neponovljiv pogled — prozor u večnost plavetnila. Njegov šarm leži u nesavršenstvu stena, u uklesanim kućama, u skrivenim vrtovima i terasama što kao da lebde nad morem.

Nekada davno, Positano je bio tiho ribarsko mesto, koje je živelo u ritmu mora. Ali sudbina mu je namenila drugačiji put. U dvadesetom veku, osluškujući šapat vetrova i valova, ljudi su ovde stvorili pravu oazu snova, i tako je Positano postao tajno srce Italije, mesto gde se ljubav rađa iz pogleda na horizont.

I danas, ovaj gradić čuva duh prošlih vremena. Njegove srednjovekovne građevine plešu zajedno sa stenama, a svaka kamena ploča, svaki zavoj, svaka stepenica nosi dah istorije i romantike.

Limunu – kralj

U samom srcu grada proteže se jedna od najlepših mediteranskih uličica: staza od kamenih pločnika, ispunjena suvenirnicama i galerijama, preko koje se nadvijaju raskošne bogumile i nežne visterije. Miris limuna ovde lebdi u vazduhu, prožimajući sve — od šarenih šalova, marama i haljina do mirisnih sapuna i ručno oslikane keramike.

Limun — sunce u plodu, simbol svetlosti i čistoće — ovde je kralj. Njegov miris vas prati u svakom koraku, opijajući čula i podsećajući da je život pre svega trenutak, miris, osmeh.

Positano danas broji oko četiri hiljade duša — Italijana, ali i onih putnika koji su ovde pronašli dom svojih snova. Italijanski jezik gotovo da se utapa u šarenilo svetskih jezika što se mešaju na ulicama, jer u Positanu, više od svega, govori srce.

This slideshow requires JavaScript.

A kad jednom dođete, shvatićete: nije važno gde ste, važno je samo da ste — tu. Da dišete, gledate, volite.

Jer, Positano nije mesto. Positano je osećaj. Positano je san.