Iako je zima na pragu, cveće u njenoj bašti i u saksijama na prozorima još cveta, ali to je sve što je lepo ispred i u domu Miroslave Radojević, devojačko Jovanović (71), u zaseoku Lipova Čuka, u ataru sela Tulovo, nedaleko od Leskovca.

Od pogleda na njenu kuću od tugli, nalik onima s početka 20. veka, prolaznika obuzme tuga i neverica od pomisli da je moguće da tu neko uopšte može da živi. A živi. Živi žena kojoj sudbina nimalo nije bila naklonjena. Već decenijama živi sama, ne brojeći dane ni noći, iako ima rodbinu.

This slideshow requires JavaScript.

„Pre neku godinu kuća samo što nije pala, pa je jedan njen rođak krpio blatom, malo zategao, ali opet je u istom stanju, jer blato ne drži dugo“, pričaju njene komšije za Jugmediu, bez kojih, ipak, ne bi preživela od skromne socijalne pomoći.

U oronuloj kući sa dve sobe nema ničega što je civilizacija ponudila još polovinom 20. veka. Nema vode, nema frižidera, televizora, kupatila, nema ni dovoljno hrane. Kroz krov i kroz raspuknute zidove, koje je sama krpila prnjama, zimi duva skoro kao na ledini, pa je pravo čudo što ova napuštena starica ima snage da hoda i da obrađuje malu baštu u kojoj u proleće sadi i sve do jeseni neguje povrće.

„Mislim da je imala i neki slabiji šlog, ali nije išla kod lekara. Tako se sama lečila i oporavila“, tvrdi jedan od komšija.

Miroslava je rođena u kući u kojoj, posle razvoda, živi od 1985. godine. Bila je udata u selo Vranovo kod Smedereva, gde je rodila dva sina. Niko tačno ne zna kakav joj je bio brak, ali se stariji sećaju da su roditelji bili ponosni na nju. Međutim, brak se raspao, a ona se vratila u rodnu kuću. Stariji sin ostao je sa ocem, mlađeg je povela sa sobom.

„No, taj mlađi sinčić je, posle kraće bolesti, umro sa desetak godina, i od tada do danas ona živi u bolu i tugi“, priča stariji meštanin koji kaže da mu je pred očima još uvek lik dečaka kojeg majka drži za ruku posle izlaska iz autobusa, kojim su se vratili iz bolnice u Leskovcu.

Miroslava je, pričaju, posećivala starijeg sina dok je mogla, ali su, izgleda, kontakti kasnije prekinuti. Ima i rođenog brata. Živi u Beogradu, ali ni on ne dolazi u selo, bar ga komšije davno nisu videle.

This slideshow requires JavaScript.

„Dok je bila mlađa, išla je na dnevnice i tako preživljavala. Sada joj treba sve, od hrane do krova nad glavom, a što je najgore, krov samo što se ne uruši“, priča komšija koji, kada nije u inostranstvu, pomaže koliko može.

Miroslava Radojević živi iznad sela Velika i Mala Kopašnica, i Velika i Mala Grabovnica, bogatih sela koja imaju najveći broj gastarbajtera u leskovačkom kraju.

Njena sudbina i njeni životni gubici su istorija koju niko ne može da ispravi i popravi, ali ono što se može jeste da ostatak života proživi u malo dostojanstvenijim uslovima. Srbija je već sada zemlja starih, a niko od nas ne može da se vrati unazad, nego hrli ka starosti. I niko ne bi smeo da dočeka sudbinu starice iz zaseoka sela Tulovo kod Leskovca.