Iako su mladi ljudi u potrazi za boljim životom iz planinskog sela Barje, nadomak Leskovca, prebegli u grad ili neka mesta bliža njemu, pojedini su ipak odlučili da ostanu u ovom selu i da baš u njemu grade porodično gnezdo. Jedna od onih što je ostala je i Jelka Jovanović, koja svoje penzionerske dane provodi u ovom selu.

I dok su u eri tranzicije iz ovog mesta mnogi mladi otišli u grad sedamdesetšostogodišnja Jelka, nikada nije imala nameru da se sa porodicom iseli iz Barja. Ona u ovom selu sada živi sama, jer je bez supruga ostala još pre 20 godina, a njena deca imaju svoje porodice i žive u gradu.

„Sa suprugom se nikada nismo preselili, ostali smo ovde, deca su otišla za Leskovac kada su upisala srednju školu, tamo su i ostala“, priča Jelka za JuGmediu.

Dodaje da je Barje njen dom i da nikada nije imala želju da sa suprugom ode odatle, uprkos tome što su nekada bili teški dani. Celog života su radili poljoprivredu i od toga privređivala, a sada, kako kaže Jelka, živi od penzije, ali i od pomoći svoje dece, koja je često obilaze.

„Život na selu nije lak, uvek ima posla, ali kada sam ovolike godine živela ovde, onda ću tako i do kraja svog života. Dolaze mi deca, unuci, vikendom je najveselije, ovako preko nedelje sam sama“, objašnjava Jelka dok joj se na licu širi osmeh.

Kaže da do prvih komšija mora peške oko pola sata, nekada oni dođu kod nje, a nekada ona ide kod njih, ali to samo dok su proleće i leto, kada dođe septembar oni idu u Leskovac i tada Jelka ostaje sama.

Iako u ovom selu zimi vlada učmalost i tišina, baka Jelka ne želi da se tome prepusti i da je savlada svakonevica i monotonost, nego se u tim trenucima okreće sebi i kući, uzima igle i vunicu i plete.

„Navikla sam, ranije mi je bio problem, ali sada nije. Slušam muziku, gledam televiziju i tako provodim zimske dane. Ponekad ispletem i pokoji šal ili džemper. Odem i do dece, do sestre, ali ne sedim dugo, 2-3 dana samo“, kaže ova mila starica sa setnim glasom.

Za razliku od baka Jelke, koja ima nameru da do kraja života ostane u Barju, Mimica Ristić i Boban Antić, koji su pre samo mesec i po dana dobili svoje prvo dete, dečaka Bogdana, imaju nameru da za nekoliko godina pređu iz ovog sela u grad, jer smatraju da će im na taj način život biti mnogo lakši i bolji.

„Lepo je ovde da se živi, priroda je divana, ali je teško, jer poljoprivreda mora na vreme da se uradi, drva da se spreme za zimu, onda ima i drugih poslova u kući“, priča Mimica.

Kako kažu, novu radost u Barje unela je i beba, koja se rodila nakon nekoliko godina od poslednje, a razlog zašto je to tako jesu uslovi i način života, koji upravo utiču na to da ljudi napuštaju selo i odlaze na mesta bolja za život.

„Svi su bili srećni kad se rodila beba, komšije su dolazile da ga vide, slavili smo danima, baš je bilo veselo“, kažu Boban i Mimica dok im oči blistaju od sreće.

Pričaju da je sada sve podređeno njemu i da obaveze koje mogu odlažu, kako bi više vremena provodili sa sinom. Dani su im sada drugačije, jer su življi i razdraganiji, a najviše vole kad ih ujutru probudi najslađi alarm – Bogdanov smeh.

„Svakog jutra se on prvi probudi i odmah se smeje, veslo je dete“, naglašava Mimica.

Na naše pitanje šta im najviše nedostaje Mimica odgovara da bi volela da imaju u blizini neku prodavnicu, a i da njen sin ima sa kim da se igra kad bude malo porastao.

„Mesto gde smo mi nema ni prodavnicu, doktor nam je daleko, a i ambulanta ne radi svakog dana, škola je takođe udaljena od nas. Tako da smo prinuđeni da često odlazimo do Vučja, a ponekad i do Leskovca. Bogdan kad bude porastao neće imati sa kim da se igra, jer su ljudi u ovom delu sela uglavnom stariji“, kaže ona.

Iako je Barje bogato prirodnim lepotama i ima plodnu zemlju, ono što mu preti jeste da ostane prazno i da kroz nadolazeće godine neće imati ko da te darove koristi, jer će ljudi zbog uslova života otići iz njega. Međutim, dok selom odjekuju plač i smeh deteta, ostaje i mala nada da ovo mesto kroz nekoliko godina neće biti pusto.