Teška jesenja magla zapahnu ga čim otvori ulazna vrata. Podiže okovratnik, dublje ugura glavu u ramena i krenu ka štali. To je svakoga jutra bila njegova putanja, ali ovo jutro je za njega bilo više od tragedije. Ovog jutra opraštao se od svoje ljubavi Mile i zajedničkog sina Žike, bebe.

Uđe u toplu štalu odsedla konja, spremi čeze i krenu ka kući.

„O bože, o sudbino, spasi me, anđeli, došapnite joj da ne ide, umreću bez njih“, stade nasred lepo uređenog dvorišta moleći se bez reči, potom pogleda u još sivo nebo, prekrsti se i kao od olova teškim nogama otvori kućna vrata.

U predsoblju je pucketala vatra iz šporeta. Tek skuvano mleko se isparavalo na cigli, a čaj već ohladio na stolu pored kojeg su stajala dva velika i još nova kofera.

Iz bočne sobe bez marame i kape izađoše otac Mladen i majka Jaglika.

“Sinko, mora li?”, pita otac po čijim se podočnjacima videlo da je noć probdeo.

“Mora oče”, reče Aca kratko i rukom im pokaza da se vrate u svoju sobu.

Polako, skoro nečujno, otvori vrata velike spavaće sobe. Pola sata kasnije, otuda prvo izađe Mila, mlada vitka crnka sa strukom kao u devojke i cipelama sa visokim potpeticima, iza nje je Aca nosio uvijenog u ćebe svog devetomesečnog sina Žiku.

“Izađite da se pozdravite”, pozva roditelje.

Sada su iz bočne sobe izašli obučeni i umiveni, ali uplakani. Poljubiše ruku bebi u Acinom naručju, a Mladen prošaputa tiho: “Mislio sam da ćeš me ti dočuvati, ali izgleda da ćeš čuvati onog dedu u Beogradu”.

Mili, koja je već ruku držala na bravi, u kardigan kaputu i s malom crnom tašnom, samo pružiše ruku bez reči, jer, sve svoje reči istrošili su poslednjih nedelja.

Mila, Žika i Aca izađoše zajedno iz kuće, a posle par minuta Mladen i Jaglika odgledaše ih kako čezama prelaze centar sela i udaljavaju se dole ka reci.

Tada su poslednji put videli nesuđenu snahu.

Aca Zumber

Aca Stojanović bio je visok, naočit momak.  Rođen je u dobrostojećoj porodici u podradanskom selu Ivanje, gde su se njegovi roditelji, kao celo selo, doselili iz Crne Trave. Otac mu je bio poljoprivrednik i kačar, Mladen kačar, a još kao mali dobio je nadimak Zumber i taj nadimak ostao mu je do kraja života. Umro je u roditeljskoj kući u poznim godinama skoro nepokretan.

Još kao dečačić pokazivao je sklonosti ka dunđerskom i stolarskom zanatu, pa su ga Mladen i Jaglika poslali kod rođaka iz Crne Trave da šegrtuje u Beogradu. Pričaju da je naučio i da zida i da pravi krovove, vrata i prozore i da je u Beogradu završio “osmoljetku” i stekao zanatsku diplomu. No, izbio je Prvi svetski rat, pa je Aca sa 17 godina pozvan na služenje vojnog roka.

Sa srpskom vojskom borio se na Ceru, prešao Albaniju, oporavljao se u Grčkoj i vojevao na Solunskom frontu.

Po završetku rata vratio se u rodno selo, ali kako je kuća bila puna čeljadi, a novca malo, ponovo se zaputio u Beograd da nastavi gde je stao i zarađenim novcem pomogne roditelje.

Jedne nedelje, šetajući na Kalemegdanu, video je nasmejanu Milu, devojku mlađu od njega skoro 10 godina. U momentu ga je opčinio njen široki osmeh i crne kovrdže. Mila je bila rođena Beograđanka. Ljubav se rascvetala, ljubav koju nisu odobravali Milini roditelji iz srednje građanske klase.

“Pa on je seljak iz vukojebine”, bez pardona bi svakoga dana Mili stavljao do znanja njen brkati otac.

No taj seljak je za Milu, ali i za mnoge žene tokom njegovog života, bio magija. Bilo je u njegovom držanju, stasu, glasu, očima koje skeniraju, u ravnomernoj naraciji s osmehom na kraju usana, nešto što je sagovornika teralo na slušanje, nešto što je izazivalo znatiželju i želju za osvajanjem.

S druge strane, Aca je bio spreman da uči. Ne samo zanat, kojeg je brzo savladao, nego da čita, da se oblači varoški, da jede uz pomoć noža i viljuške, a njegov zaštitni znak do kraja bio je slamnati šešir.

Ne zna se tačno da li je Mila u Ivanje sa Acom došla uz odobrenje roditelja, ali je izvesno da je odlučila da zameni  velegradski za seoski život, 300 kilometara dalje od rodnog doma.

Novopečeni par dovezao je iz Lebana u Ivanje, onim istim čezama, Mladen, budući svekar. Seljani su Milu dočekali kao svetsko čudo, skoro u špaliru dok su se čeze s konjem njihale po neravnom putu uz seoske udžerice.

Kapija kuće Stojanovića bila je širom otvorena. Na njoj Jaglika s ćerkama i komšinicima. U rukama cveće, pogača i so.

Čeze se zaustavljaju i dvoje mladih, oboje obučeni po poslednjoj beogradskoj modi izlaze polako. Prvo Aca koji se okreće i džentlmenski pridržava Milu za ruku dok ona nesigurno staje na stepenik i spušta nogu na tlo.

Zbunjena je. Nije očekivala, kako se kasnije prisećala, kraljevski doček. Devojku su prigrlili i čuvali kao malo vode na dlanu. Aca se odmah bacio na posao, na stolarski. U svom podrumu već je imao veliku “stegu”, poređana “rendea”, maljeve, čekiće i sve što je trebalo za izradu “tišljeraja”.

Brzo se pročuo, pa je posla bio više nego što je mogao. Zato je uzimao i često menjao šegrte.

Mila je posle dva tri meseca ostala u drugom stanju. Venčanje se odlagalo od danas do sutra, ali u tim planinskim selima ulazak mlade u kuću smatrao se zvaničnim brakom. Bilo je porodica sa po desetoro dece čiji roditelji nisu bili venčani, ili su se venčavali negde tamo pred smrt, zbog imovine.

Aca se s Milom šetao kroz selo, vodio je na piknik na Radan planinu, a uveče na igranke, odmah ispod njegove kuće. Mila je znala da igra narodna kola, ali kasno uveče iz njihove sobe čule bi se šansone, sa gramofona kojeg je donela u miraz.

Sreći nije bilo kraja kada se Mili i Aci rodio sin, kome su dali ime Žika.

Niko nije saznao zašto su se šest meseci kasnije pokvarili odnosi između Mile i Ace. Da li je tome doprineo Aca, koji je, pokazaće se to u potonjim decenijama, bio veoma težak čovek, pedantan do bola, principijelan, tvrdica i nedruželjubiv, ili je Milina ljubav zgasla tamo u nedođiji, odvojenoj od života na koji je navikla.

Tek, desilo se jutro u kome je ona sa Acinom sinom iščezla iz života meštana Ivanja.

Aca je i posle toga često odlazio u Beograd jer su još dva njegova srca kucala tamo.

Godinu dana posle onog tužnog sumornog jutra, rešio je da još jednom okuša sreću i zakuca na vrata njenih roditelja. Naoružao se strpljenjem, rešen da ovoga puta ponudu Mili venčanje i zajednički život u Beogradu. Otvorili su mu vrata, ne Mila, već njena sestra.

Unutra je zatekao celu porodicu na okupu. Obradovao mu se samo Žika koji je već trčkarao i govorio.

Zagrlivši dete seo je na fotelju sa nogarama, bez dozvole brkatog domaćina kuće.

“Milo, došao sam po tebe. Došao sam da te vodim na venačnje, kupio sam burme, našao sam lep stan. Ajde da prekinemo ovu tugu i da živimo sa našim sinom”, govrio je gledajući u Miline velike crne oči koje su ovoga puta imale neki tajanstveni sjaj, kao u vreme njihove najveće ljubavi.

“Još me voli”, pomisli Aca, pa se ohrabren obrati njenom ocu.

“Gospodine, iako sam seljak, ja sam dovoljno uštedeo da vašoj ćerki i unuku obezbedim pristojan život. Ja sada i zvanično prosim Milinu ruku od Vas”, pričao je Aca sve po beogradskom.

Čim to izgovori, sobom sa poluspuštenim roletnama ponovo ovlada neprijatna tišina. Starina polako podiže glavu u upre pogled u Milu koja je sve vreme stajala.

To je bi znak, dozvola da Mila progovori.

“Aco, dete možeš da viđaš kad god poželiš. Ali mene ne. Ja sam se upravo verila i narednog meseca se udajem”, reče Mila, podiže ruku i pokaza prsten.

Duša Ace Zumbera je tog momenta vrištala, ali ponosni gorštak je smirio srce. Posle minut, dva čuo se njegov izmenjeni gospodski glas.

“Neka ti je sa srećom. Tebi i svima vama. Dete nosi moje prezime i molim da mi ne pravite probeleme kako ne bi smo išli na sud. Molim, spremite mog sina da današnji dan provedem s njim, vraćam ga večeras. Bići ispred kapije”, ustao je, poklonio se, kazao – zbogom i bez okretanja izašao iz dvorišta svoje velike ljubavi.

Veza između oca i sina se održavala sve do sinoljevog puberteta. Dečak je dolazio u Ivanje. Bio je voljen i čuvan. No, odjednom se ta veza prekinula. Više ga niko nije viđao preko leta, a Acu niko nije smeo da pita. Kasnije se proneo glas da je Žika uzeo prezime svog očuha – Mihajlović.

Acin sin više nikada nije došao u Ivanje, čak ni onda dok je ovaj bolovao godinama. Dolazili su rođaci, sestre, sestričine, bio je tu nekoliko leta neki Jovica, unuk njegove sestre iz Beograda, student riđe kose, koji je, pričalo se, podsećao na mladog Acu Zumbera, pa se izgubio. Do seljana je došla priča da se Joca oženio s Norvežanokm i da ima 7 sinova te da sada živi u Francuskoj.

Aca se nekoliko godina posle razlaza s Milom oženio Marom iz sela Bublica. Nisu imali dece, ali su živeli u skladnom braku, bar se tako činilo, no posle Mile nije vrednovao ni jednu ženu, pa je ne naočitu Maru varao. Iz jedne od vanbračnih veza, pričalo se, rodila se devojčica.

Te devojčice, koja je kao odrasla ličila na Acu, nema više. Davno je umrla, nema ni njenog sina, Acinog nikada priznatog unuka.

Kada su se javili prvi znaci hronične bolesti kod do tada baš zdravog Ace, prvo što je poželeo je da vidi Milu.

“Vodi me kod Mile, da je vidim poslednji put”, rekao je Krsjani, jednoj od bratanica koja je takođe došla iz Beograda da dočuva njega i Maru.

I odvela ga je. Sa već ostarelom Milom sreo se u jednom od beogradskih parkova. Ni Krsjana nije saznala o čemu su pričali, ali je posle dvočasovnog razgovora, dok su se udaljavali od Mile čula sledeće: Sada mogu da umrem, ispunila si mi poslednju želju.

Po povratku iz Beograda legao je u krevet i odatle uz pomoć Mare i bratanice odlazio samo do toaleta. Umro je u snu.

Krsjana je dočuvala i Maru, i u kući Ace Zumbera živela još dugo. Otišla je kada se i ona razbolela. Kuću, jednu od najlepših u selu, više nije imao ko da obilazi. Urušila se i posle mnogo, mnogo godina kupljena je, peuređena, ali više ne liči na sebe i u njoj nema potomaka Acinih rođaka, čiji je spomenik na groblju u Ivanju pao.

Iza Ace su ostale samo priče, izbledela sećanja sada ostarelih ljudi koji ga pamte i kao velikog protivnika komunističke vlasti, kao solunca koji je skromnu penziju dobio tek pred smrt. Stoje još na nekim napuštenim kućama prozori koje je on svojim rukama pravio, možda misleći na svoju nikada prežaljenu ljubav Milu Beograđanku.