Da bi bio uspešan povrtar, pored napornog rada, potrebno je i znanje biologije, hemije, matematike i, ponjaviše, ekonomije, kaže za Jugmediu Žarko Petrović (27) iz vlasotinačkog sela Stajkovce, mladi povrtar, kome je otac Bojan pre tri godine prepustio vođenje posla.

Petrovići na hektar i po pod plastenicima, koje ne zagrevaju, gaje rano povrće, najviše paradajz, koji počinje da zri, papriku i kupus, sve oko 15 vagona roda. Nisu, kažu, najjači proizvođači u tom selu, na daleko poznatom po povrtarstvu, ali tvrde da proizvode kvalitetnu robu i da zahvaljujući olovci i digitronu dobro žive.

„Sve stavljam na papir jer me otac tako naučio. Tvrdim da finansijski bolje prolazimo od onih sa većim količinama jer pratmo tržište i usklađujemo ih sa svojim mogućnostima“, veli Žarko, poljoprivredni tehničar po obrazovanju.

A u raskošnoj porodičnoj kući svega u izobilju. U dvorištu dve limuzine, tri traktora, kamion, kombi i sve neophodne priključne mašine.

„Sa 10 godina sam izvlačio kofe paradajza iz plastenika. Nkada nisam znao za reč – ne mogu, nego za porodičnu devizu – moraš da radiš i moraš da imaš“.

PORODIČNI BIZNIS

Reč je o porodičnom biznisu. Iako je Žarko glavni šef, otac Bojan i majka Biljana su sa njim rame uz rame pod plastenicima, Žarkova supruga Katarina čuva dvoje male dece, sprema ručak i čisti kuću, a deda Zvezdan, začetnik posla, je „devojka za sve“, od loženja parnog kotla preko zime, do brige oko manjih plastenika pored kuće.

„Iako sam završio stručnu školu, sve što danas znam, saznao sam od svog oca, koji je još 1998. godine počeo da uvećava proizvodnju i stekao imidž pouzdanog proizvođača i prodavca. Sada sam ja glavni za kontakt s kupcima“, objašnjava naš sagovornik.

Ranije su Petrovići svoju robu plasirali na kvantaškim pijacama u Beogradu, Kraljevu i Jagodini, ali su ta tržišta sada zauzeli neki drugi ljudi povezani s velikim marketima i drže monopol, pa Stajkovčani svoje plodove iznose na kvantašku pijacu u Leskovcu.

„Naši kupci sada su iz Prijepolja, Čačka, Kragujevca, Novog Pazara i Zaječara. A Beograđani neka jedu nekvalitetni uvozni paradjz“, pola u šali, pola u zbilji komentariše mladi povrtar.

Kao i 90 posto njegovih vršnjaka iz Stajkovca, sela iz kojeg se niko ne iseljava, i Žarko je od malena znao da će biti poljoprivrednik.

SVOJ NA SVOME

„Nikada se nisam pokajao. I šta bi drugo radio? Da idem u fabriku i da radim za 25.000 ili 30.000 hiljada dinara? Imam drugove u Vlasotincu koji na nas seljake gledaju sa podsmehom, eto mi radimo težački posao, mi smo kao nepismeni. Nije tako. Na kraju, završili smo svi neke srednje škole, ali razlika je u tome što ja nisam hteo da ostavim svoja polja jer me srce boli kada vidim u drugim selima zapustele njive, a znam da se njihovi vlasnici negde tamo pate za bednu platu. I razlika je što sam ja svoj na svome i što imam više od njih“, komentariše Žarko.

MLADI NEĆE U NJIVU

Posao povrtara je, priznaje, izuzetno težak i naporan posao, bez radnog vemena, posebno leti, kada se dodatno angažuju sezonski radnici.

Među sezonskim radnicima nema mladih ni mušakaraca, već samo starije žene, a Petrovići koriste usluge sjajnih žena iz susednog Rajinog Polja

„Ustajem u 7, radim do podneva, dođem kući odmorim, pa ponovo u njivu. Na kvantaš ne idem svaki dan. Najsrećniji sam kada pred mojim očima raste zdrava biljka i kada rodi zdrave plodove, a najtužniji kada padne cena, kao što je ovih dana pala cena kupusa na 5 dinara po kilogramu. Prodati robu je ipak najteži deo posla. No mi planiramo tako da svaki gubitak amortizujemo, a tu je moj otac da me podrži da ne klonem duhom kada naiđu loši dani“.

BOGATO, A NEUREĐENO SELO

Malo ko u Stajkovcu ima tople leje jer su, tvrde neisplative, pa tako Petrovići tokom šest hladnih meseci malo više odmaraju.

„Tada imamo vremena i za izlaske i druženja. Često sa suprugom skoknemo do Vlasotinca i Leskovca na večeru, a tokom leta obavezno odemo na more“.

Iako sa bogatim stanovnicima, Stajkovce je jedno od najneuređenjih ravničarskih sela u opštini Vlasotince. To je, tvrde njegovi stanovnici, baš zbog toga što su bogati.

„Kada odemo u opštinu da tražimo nešto, kažu uradite sami, vi imate pare“, komentariše Žarkov otac Bojan.

Petrovići godišnje ulažu od 400.000 do 500.000 dinara u proširenje proizvodnje, ali nikada nisu podigli kredit zbog velikih kamata. Jedina pomoć stiže od opštine preko subvencija

NEDOSTAJU ATARSKI PUTEVI

„Nama nedostaje voda u selu, zapravo gradski vodvod jer nekada po dva meseca budemo bez vode u vrelim mesecima. Nedostaju nam dobri atarski putevi, ali i voda na njivama koje su pored Vlasine ili Južne Morave. Bilo bi dobro kada bi lokalna samouprava dovela tu vodu do naših plastenika. Potrebno je urediti i korita reka pored plastenika jer je Morava prošle godine odnela nekoliko naših plastenika sa konstrukcijom“, nabraja spisak želja Žarko Petrović.

Rastajemo se od ljubaznih domaćina, kojima smo nešto iza podneva oduzeli dva sata odmora i sna, a uz pozdrav pitamo Žarka da li planira da i on jednoga dana svom sinu prepusti imanje i povrtarstvo.

„Što se mene i moje supruge tiče, ostajemo tu gde jesmo, a deca će sama naći svoj put. Ukoliko žele da ostanu na selu, mi ćemo biti srećni“, odgovara Žarko Petrović, mladi poljoprivrednik iz Stajkovca kod Vlasotinca.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva