Zatvaranje škola zbog epidemije bila je uobičajena pojava sve do sredine 20. veka. Tako je 1879. u Srbiji bilo privremeno zatvoreno dve trećine škola od 20 dana do tri meseca i to je bila jedna uobičajena školska godina kad nije bilo rata. Boravak u školi je često bio rizičan kako za učenike, tako i za njihove učitelje. Tada nisu postojali ni antibiotici ni vakcine kao zaštita od zaraznih bolesti.

Kratka biografija vlasotinačkog učitelja Anastasija D. Zdravkovića je dobar primer sa kakvim problemima su se borili u školi.

U Srbiji po podacima s kraja 19. i početkom 20. veka bila je velika smrtnost novorođenčadi na porođajima, kao i u prvoj godini života, a više od polovine dece (58%) umire pre svoje 14. rodine. Razlozi za toliko visoku stopu smrtnosti bili su vezani za loše i negihijenske uslove života, neminovnost boravka u prenaseljenim stanovima, vrlo niska svest o higijeni… Velika smrtnost uzrokovana je zaraznim bolestima, pogotovo tuberkulozom koja je u to vreme u većini slučajeva imala fatalan ishod.

Anastasije D. Zdravković rođen je 1850. godine u Vlasotincu, a već 1861. prelazi sa svojim ocem u Beograd. U Beogradu je 1864. godine postao državni pitomac i upisao se u prvi razred gimnazije. Pred polazak u drugi razred gimnazije poslao je molbu zastupniku ministra prosvete, gde traži pomoć za dalje školovanje, jer otac ne može dovoljno da zaradi zbog bolesti. Nakon završetka škole službovao je u Aleksincu, koji je bio u Srbiji, ali on je hteo rad u svom porobljenom zavičaju.

Anastasije se ubraja u red značajnih učitelja, koji je radio je Vlasotinačkoj školi pre i posle oslobođenja. Bio je veran rodnom kraju i borio se za srpsku školu protiv bugarske propagande. Za vreme njegovog rada nastava je bila čisto srpska, iako je vlast bila osmanska. Škola je bila na crkvenom imanju i radila je u četiri velike sobe koje su služile kao učionice za četiri osnovna razreda. Izdržavana je od crkve i dobrovoljnih priloga opštine. Plata jednog učitelja iznosila je 3000 groša.

Iako je Zdravković učiteljovao kratko vreme, od 1871. do 1875. godine, svojim obrazovanjem i svojim pedagoškim radom, on predstavlja prekretnicu u školstvu Vlasotinca. Za to vreme, a u periodu pred oslobođenje, uspeo je da nastavi svoju javnu delatnost do te mere da mu turske vlasti zabranjuju rad, zatvaraju ga i primoravaju da neposredno pred Srpsko-turski rat 1877. godine emigrira u Beograd.

Po oslobođenju on se vratio u svoj rodni kraj. Krajem 1879. konačno dobija dozvolu od ministra da nastavi rad u slobodnom Vlasotincu. Zdravković je došao kao treći učitelj uz Mijajla Jovanovića i Petra Spirića za ukupno 196 učenika.

Međutim, 6. februara 1880. načelnik Niškog okruga traži od ministra prosvete da raspusti školu zbog epidemije skerletina u varoši. Već 5. marta učitelj Zdravković moli ministra prosvete, uz priloženo lekarsko uverenje, da mu dozvoli bolovanje od mesec dana zbog oboljenja pluća. Ministar ga odbija kako ne bi zatvarao školu i predlaže mu da se leči u Vlasotincu, ali da radi bar dva do tri sata dnevno do raspusta.

Tako 23. jula 1880. načelnik Niškog okruga obaveštava ministra da je učitelj Zdravković umro 11. jula, pa zato traži novog učitelja za drugi razred, kako bi učenici nadoknadili izgubljene časove.

Izveštaj Ministarstva prosvete bio je kratak: „Atanasije D. Zdravković, učitelj II razred Osnovne škole u Vlasotincu umro je 11. jula, a sahranjen 12. jula 1880. godine sa nepunih 30 godina života“.