Sedmog aprila u 20 časova otišla sam u Narodno pozorište da gledam predstavu, priznajem, iz ličnih razloga jer je moj kolega i najbliži saradnik Dragan Marinković igrao u njoj.

Filip Radivojević, Nataša Stanković, Nenad Mitrović, Petra Dimitrijević, Dragan Marinković – ČESTITAM!

Neopterećena time da jedan novinar igra u profesionalnom pozorištu jer smatram da se time i ne treba opterećivati (zašto da ne), već sam posle 30 sekundi potpuno zaboravila da je on Dragan Marinković i gledala ga potpuno ravnopravno sa svim onim mladim ljudima koji su mi preneli toliko pozitivne energije i nade u nešto bolje kroz najrazličitije načine.

Gledajući „Bizarno“, doživela sam emocije koje mogu da se vežu za čitav jedan ljudski život, od plača, suza, smeha razočaranja i na kraju nade.

Još jednom mi se pokazala činjenica u koju sam oduvek verovala da mladi ljudi u ovoj zemlji nose ono o čemu mi matori samo pričamo: da treba preživeti sve i da treba svojim radom pobediti ono što je bilo juče, ono što je danas, da bi bilo bolje sutra.

Protagonisti ove predstave, uključujući – sada već sa ponosom kažem i mog kolegu Moldera, su mi u ovih sat i po vremena podarili nešto što, priznajem, očekivala nisam.

Kako smo se umalo poubijali na probi (VIDEO)

Predstava govori na surov, blag, nežan i šaljiv način o nama juče, danas i možda sutra.

Prenosim samo svoje utiske bez želje da kritikujem i hvalim, da preuzimam ulogu pozorišnog kritičara, što je postala moda u Leskovcu.

Nemam običaj, kao što znate da pravim copy-paste varijante, citiranje izguglanih misli i stavova, kao i citata istorijskih i opšte poznatih stvari.

Da zaključim, preporučujem vam pozorište kao mesto u kome možete videti svoj život i kao mesto, kada uđete u salu, da bar na sat i po vremena zaboravite današnjicu ili se nad njom duboko zamislite.

Milica Ivanović / FOTO: http://npl.org.rs