Adam i Eva. Svi smo čuli o toj prvoj porodici. Sve znamo o njima, o njihovim podvizima, o porazima. Osnov za zidanje današnje civilizacije. Prah zemaljski, zajedno sa jednim rebrom, napravljena je prava stvar. Prave se stvari u životu dešavaju veoma retko. Danas, još ređe, takvo je vreme.A kako je počelo?

Svi se odmah uhvate za greh. Jeste Eva bila inicijator prvog greha, ali on je u suštini nastao kao proizvod zajedništva. Neraskidive veze između muškarca i žene. Tu poruku retko ko vidi. Često sebe idealizujemo. Pre bi da budemo sveci, nego ljudi. Napravimo barijere. Onda, sa podignutim ogradama, puštenim psima, jako teško dolazimo do “mušterija”. Sa kime da podelimo voće, zabranjeno? I pored toga,  mislimo da postoji neko, neko ko je spreman da sve to preskoči, spreman da se bori, udje u naše dvorište, bude sluga, i na kraju ne traži ništa za uzvrat. Jedna je mama. Moguće je da se nekome dese dve.

Ostali koji nemaju tu sreću, moraju da osete značenje reči ravnopravnost. U svemu, pa i oko prave stvari. Sva ova navala “slobode”, toliko nas je osamila, ne pomaže nam ni to što sada možemo da stupimo u konktakt sa bilo kim, u bilo kojem trenutku, na bilo kom mestu na planeti. Tehnologija napreduje, emocije idu nazad.

Ne pokazujemo ih. Skrivene su, dok vagamo. Emocije smo pretvorili u monetu. Gledamo da više uzmemo nego što damo. Kao najtvrdokornije škrtice, štedimo na nečemo što ne može da se proda. Ne dajemo nešto što nas ne košta, nešto što ne može da nestane. Priču o Adamu i Evi smo gurnuli pod tepih. Ipak, ostali su svetionici, ostalo je neko nasleđe da nas opominje, da nam skrene pažnju o svrsi života, o porodici.

Koliko je zajednički početak života muškarca i žene važan, zašto ne reći i za opstanak sveta, govori i događaj koji ga simbolizuje. Svadba. Kod nas, južnjaka, one su vatrene. Znaju da potraju po nekoliko dana, spremaju se mesecima, o njima se priča godinama. Bilo je svakakvih, rokerskih, klasičnih, na otvorenom prostoru. Najbolje, sva je prilika neće da se ponove. Najbolje su bile u restoranu hotela “Beograd”. O takvim su maštale leskovačke snajke. Maštaju i sada, samo se draž smanjila. Nisu restorani lošiji, one su se promenile. Ni prinčevi im nisu ostali dužni, svako sebe gleda. Vredi li to? Ne bih rekao.

Uspeo sam da prepoznam svoju pravu stvar. Uzeo sam je, ne pitajući koliko košta. Da li sam je preplatio? Pa, više nisam ista osoba. Nedostaje mi mnogo toga, ali, da se promenim za ono što imam sada. Nikada! Iskušenja je puno, dajem sve od sebe da ne upadnem u njih.Moram da priznam da imam i malu pomoć.

Kako sam prošao kroz taj ciklus, drage volje posećujem ostala mesta, na koja me pozovu, mesta gde drugi dele taj momenat, objavljuju na sva zvona. Baš tamo, volim da pogledam u svoju pravu stvar, i ponovo shvatim zašto sam i ja njena . Takvi trenuci mi služe da se motivišem. Ustrojim malo. Kako starim, sve se više opuštam, nekako gubim one osobine koje me čine pravim. Vraćam se na stara podešavanja. Na žalost po mene, moja prava stvar je i dalje prava.

Zato,  jedva čekam kada ću ponovo biti pozvan. Zato, jedva čekam da budem mirođija u toj čorbi. Zato i ovo pišem. Zato, i za one sa zidovima. Spustite ih malo, spustite, napravite izuzetak, videćete. Amorove strele lete okolo, pustite bar jednu da vas pogodi. Pustite, pa ćete videti.  Još ukoliko budete imali sreće, da od vaše velike stvari, napravite bar  jednu malu, onu malu al’ najveću, o zidovima ćete razmišljati samo kada treba da krečite.

Vreme je da u vaše živote uđu novi ljudi, ne gledajte ih kroz skener, dajte im šansu. Ne čekajte previše,  i prave stvari se vremenom pokvare. Nikada u životu nije kasno, ali što pre dođe, duže će i trajati. Šta da vam kažem, ne gubite vreme, podelite magiju, očekujem poziv.

Čega se plašite? Svadbe?

Eto, skoro, dobijem jednu pozivncu, i odemo sa ženom. Nikada nisam bio neki igrač, što se kola tiče. Znam ono osnovno, i tu više volim da pratim, nego da vodim, ali, ako treba, mogu i to. Čim krene da se menja ritam, ubrzava, pravac na hlađenje.

Prostorija, hrana, piće, muzika i gosti, sve je bilo na mestu. Dođu mladenci, prođe ples, i krene folk. Ljudi se guraju u kolo. Taman sam seo, žena me hvata za ruku, ustajemo i gledamo gde da uđemo. Nailazi mlađi bračni par, razdvajamo ih, stajemo između. Bacim pogled na stranu, ono što sam i očekivao, mlada žena vešto barata nogama, milina je pratiti.

Trajalo je to i bilo dobro. Ipak, posle izvesnog vremena, ulazi u kolo nova dama, sama. Hvata se do mene. Odmah sam znao da nešto nije u redu, iako je izgledalo drugačije. Zgodna, plava. Haljina, crna, tesna, pripijena uz telo. Odmerim onako odozgo, ali se ne dam, okrećem glavu i čavrljam nešto sa ženom. Glasna muzika, pola se čuje od onog sto pričamo, klimamo glavom i smejemo se. Ide nova pesma, drugi tempo. Skrećem ja glavu, diskretno, desno u noge, imam šta da vidim,  haljina do zemlje, od kolena na dole, široka. Mućak. Tu počnem da se gubim, a zamnom i ostali iza. Vidi moja žena situaciju.

– Aleksa, pa digni suknju, samo da vidiš kako ide, napravio si haos ovamo – reče, dok se oko nje prolamao smeh..

Lepo je bilo, jedva čekam ponovo.