Marku Lazareviću iz niškog sela Čokot život se zauvek promenio na današnji dan pre četiri godine kada se gradski autobus koji je saobraćao na liniji 25 na pružnom prelazu u Donjem Međurovu,  sudario sa vozom koji je iz Niša putnike vozio ka Prokuplju. Bilo je 7.30 sati, Marko je imao šesnaest godina, čavrljao je sa školskim drugovima u autobusu koji ih je vozio do škole.

Kraj njega je sedeo petnaestogodišnji Aleksa Dimitrijević iz Novog Sela, a u autobusu su bili i Lena Ilić (16) iz Čokota, njene komšije Danijela Stanković (48) Bogomir Lazić, Nataša Janković (42) i Marijana Kocić (16) kao i Gajtana Stamenković (78) i Vlastimir Đorđević (65) ) iz Donjeg Međurova.

Niko od njih nije preživeo nesreću, neki su stradali na licu mesta a drugi umrli u bolnici danima pa i mesecima nakon nesreće. Povređeno je još tridesetak ljudi među kojima i Marko kojem je život mesecima visio o koncu. Zadobio je prelom vratnog pršljena zbog čega je mogao da pomera samo tri prsta desne ruke, piše Telegraf.rs.

Podneo je dve teške operacije, delom kosti sa desne noge zamenjen mu je nedostajući deo vratnog pršljena a šesti i sedmi su mu fiksirani sa tri šrafa. Trebalo mu je pet meseci da bi ponovo počeo da hoda i to uz pomoć štaka. Četvorogodišnjicu nesreće Marko dočekuje bez ortopedskih pomagala a kako kaže, neće dozvoliti da ga ono što mu se desilo spreči da normalno živi.

– Nikada više neću biti isti, nikada neću moći da se krećem onako kako sam mogao pre nesreće ali sam svestan da sam imao mnogo sreće što sam preživeo. Uspeo sam da završim srednju školu, u proceduri sam za određivanje procenta invalidnosti kako bih mogao da dobijem adekvatno radno mesto. Saznao sam da postoji veliki broj fimi koji zapošljavaju ljude kao što sam sada ja, čekam taj papir i nadam se da ću dobiti dobar posao. Neću dozvoliti da mi taj događaj određuje budućnost, biram normalan život, posao, porodicu sve ono što žele svi moji vršnjaci – priča ovaj dvadesetogodišnjak.

Priznaje da mu se stravične slike kojima je svedočio ponekad vraćaju ali da se bori sa njima. Proganja ga sećanje na vrisku putnika, na medicinsku sestru koja je Aleksi proverila puls a zatim otišla dalje jer je shvatila da mu nema pomoći, na nepomične ljude, na pokušaje da im pomogne i nemoć da se pomeri iz snega u koji je izbačen od siline udarca.

– Izmešane su emocije, sećanja, razmišljanja, naiđu te crne minute… Okupili smo se u ponedeljak na slavi Sveti Nikola, video sam se sa drugovima koji su tada bili u autobusu i imali sreću da prežive. Ta tema se uvek nametne, pričamo i o Aleksi, šta bi bilo da je sada živ, kakav bi bio, šta bi radio… Žalimo za svima kojih više nema, ali nemožemo ništa da promenimo – govori ovaj mladić.

Danas će se rodbina stradalih okupiti u crkvi i obeležiti četvrtu godišnjicu njihove smrti. Marko kaže da nije propustio nijednu  godišnjicu da oda počast svojim saputnicima, ni u vreme kada je hodao sa štakama, pa da će to učiniti i ovaj put.

– Služiće se pomen žrtvama nesreće i iseći kolač za zdravlje preživelih. To je jedino što možemo da učinimo za njih, da ih se sećamo i pominjemo ih – zaključuje Marko.

Vozač autobusa koji se sudario sa vozom Milan Zdravković pravnosnažno je osuđen na osam godina zatvora što je maksimalna kazna propisana za krivično delo za koje se teretio. Mada je saobraćajnim veštačenjem ustanovljeno da je nesreći doprineo mašinovođa jer se kretao brzinom od 64 kilometara na čas ka pružnom prelazu na kojem nije bilo rampe, te da nije smanjio brzinu na najmanju moguću i propustio da blagovremeno zvučnim signalom najavi prolazak voza, tužilaštvo je smatralo da nema osnova za njegovo krivično gonjenje.

Autor: Dragana Kocić