Proleće. Kasno jutro. S prijateljicom pijemo kafu „posle 100 godina“ i ćutimo, kao da nemamo šta da pričamo. Grejemo oči na suncu i posmatramo kako preko puta svet žuri. Bilo je to proleće pre korone, a sve ćemo ubuduće deliti na pre i posle ove pandemije.

„Znaš li ti pošto su sada diplome?“,  pita kao da je reč o litru zejtina.

„Koje diplome, kakve diplome?“, odgovaram pitanjem zaboravljajući da radi na jednom od privatnih fakulteta.

Priče o kupovini diploma već ni tada nisu bile aktuelne jer smo već preživeli aferu sa Tominom diplomom, pa plagijat sa Sinišinom, a tokom minulih godina, pa i decenijama naslušali smo ih se i u samom Leskovcu. Zapravo, mislim da je Leskovac pionir po „kupljenim“ diplomama. Čak smo sredinom osamdesetih, u onoj poslednjoj bivšoj JuGoslaviji, bili predmet sprdnji zbog Više trgovačke škole.

Uprkos mojoj nezainteresovanosti, ona nastavlja.

„Zamisli, došao je, seo preko puta direktora i bez okolišanja: „Za šes’ meseci mi treba diploma. Ne pitam kol’ko košta“, nastavi da priča.

Manuh konobaru preko njene glave i pokazah mu gestovima na još po jednu kafu, jer me priča zagolica, a znajući moju drugaricu, računah na još 40 minuta.

„I?“, pitam.

„Šta i, izbacio ga moj direktor. Bio veoma ljut, nazivao ga je posle seljačinom koja se kočoperi položajem u partiji, čak je i rukom lupao u sto“, ispriča još po nešto o tom slučaju, a na rastanku, posle mojih dobro procenjenih 40 minuta pitah za ime i prezime.

„Znam ga, jurušnik“,  pomislih kiselo.

Došla je korona i ja sam na taj razgovor zaboravila, sve do proletos, znači dve godine posle, kada sam onog s pitanjem – Pošto diploma videla kao referenta u jednoj državnoj ustanovi.

„Zdravo“, skidam masku da bi me prepoznao.

Otpozdravlja i veoma ljubazno, bez gutanja slova, završava posao zbog koga sam došla. Pitam ga otkud on tu, od kada radi, šta radi i tako redom. Priča da je zavšio fakultet pre godinu i nešto, da se njegovo diplomiranje slučajno i na sreću uklopilo sa odlaskom u penziju dugogodišnje službenice koja je vodila taj referat i „baš sam imao sreću, ali plata i nije nešto“.

Pitam ga za konkurs.

„Aaa, bio je, sve po zakonu. Pa znaš ti mene, ništa mimo zakona“, odgovara dok me ispraća niz stešpenište sve do izlaza. Šeses iljada, odgovara na pitanje o plati, sada već gutajući slova, po naški. Pitam ga jel’ bilo teško učiti? „Ipak, prevalio si četrdesetu“, kažem praveći se naivnom.

„Ma jok. Laganica“, odgovara, pozdravlja me i okreće leđa, skraćuje, zapravo, razgovor.

I baš zato što ga znam i što se iznervirah, pozvah onu moju prijateljicu s kafe pre korone.

„Jeli bre, pa ti reče…“, počeh, ali ona me prekinu.

„Znam, ako pitaš za onoga, tačno je, ako pitaš i za onoga tačno je, ma tačno je i pusti me razočarana sam i dođe mi da pocepam ovaj moj master i da prestanem s radom na doktoratu“, izjada se, pozdravi me ljuto kao da sam ja onom tipiu dala diplomu i uzela novac.

U međuvremnu sam čačkača, za svoju dušu. Moja mini istraživanja su me zapanjila, a zaključak je da su ljudi u periodu od 30 do 45 godina njačešći „kupovaoci diploma“.

Moj izvor sa jednog od nekoliko fakulteta ili ispostava fakulteta kaže da se ustalio cenovnik za kupovinu diploma i da ona zavisi od dužine „studiranja“.

Pre korone, pričaju mi, cena je iznosila od četiri do šest hiljada evra, u zavisnosti od toga da li se očekuje za 6 meseci ili godinu dana i u zavisnosti od onoga ko prodaje. Porasla je od početka korone za celu hijladaraku na oba nivoa.

„Nema ustanove, nema institucije, nema uprave gde ljudi ne rade sa kupljenim diplomama i nama sa državnim fakultetima zauzimaju mesto“, upozorava mlada profesorka sa prosečnom ocenom 8,8 i sa tri godine čekanja na posao. Pitam je odakle to zna?

„Leskovac je, ipak, mali, sve se zna“, odgovara.

A o tome kako konkretno izgleda situacija sa, kako autor tvrdi, kupljenim diplomama, u jednom leskovačkom preduzeću, pročitajte OVDE.

Da se razumemo, nemam ništa protiv privatnih fakulteta, šta više, mislim da su oni budućnost, neminovnost i u nekoj ne tako dalekoj budućnosti na državnim fakultetima studiraće samo siromašni i loši đaci.

Profesorka koja godinama predaje na privatnom fakultetu priča da je bila iznenađena kada je videla koliko su udžbenici dobri, da se zadržavaju na suštinu, te da na zanimljivim i očiglednim primerima objašnjavaju sve gradivo. Hvali se savremenim nastavnim metodama i pomagalima i tvrdi da nikada nije poklonila ocenu niti je kod nje neko intervenisao.

Poznajem je i znam da ne ume da laže, ali otkud ona zna šta se iza zida valja, mislim?

Kao da mi čita misli, priča o svojim studentima. Kaže da u svakoj generaciji ima po 5 do 6 briljantnih i da joj je ponekada žao što ne postoji veća ocena od desetke.

A ostali – pitam?

„Imamo tri vrste studenta, oni koji su kao odlični, pa i vukovcu bili primorani da zbog siromašnih roditelja u rodnom mestu upiše to što se nudi, a izbor struka je skroman. Druga grupa je ona sa dobrim ili vrlodobrim uspehom, oni koji nisu mogli da upadnu ni na samofinansiranje, pa su došli kod nas, a ona treća grupa su lenjivci i kao takvi došli iz srednje škole, skoro funkcionalno nepismeni“, objašnjava.

„Ali svi završe na kraju“, konstatujem.

„Pa, ne baš svi“, sigurna je u ono što kaže.

Možda su mene svi moji sagovornici obmanjivali, možda moja istraživanja nisu baš i validna, ali priče o kupljenim diplomima su do te mere uzele maha da uši u Cara Trojana nisu više kozje, nego magareće.

Uši kao da nema samo prosvetna inspekcija, nadležno ministarstvo se time ne bavi, fakulteti ponajmanje, bar oni koji još imaju kakav-takav kredibilitet, ćute i oni koji su teškom mukom stekli diplome na državnim fakultetima, ćute i njihovi roditelji  koji su od usta odvajali i čija deca s fakultetskom diplomom sa beogradskog univerziteta motaju kablove u Juri, Aprtivu i pletu čarape u Falkeu.

Jer, „Bežanova majka ne kuka, nego Stojanova“, setih se narodne izreke iz moga kraja. E te Bežanove majke u našem slučaju se dele na dve kategorije, na one koje svoju decu guraju u partijsko okrilje i za bolje radno mesto spremne su i poslednji dinar da izdvoje, i na one koje ih šalju preko granice, odakle, malo, malo, pa stigne vest da su njihova deca doktorirala na prestižnim iniverzitetima.

Ko je Stojanova majka?  Procenite sami, pa pomozite da završimo ovu priču.