Danas su me vratili iz Narodnog pozorišta Leskovac, s obrazloženjem da nemam pozivnicu. Bio sam zapanjen, obeshrabren, ljut – i osećao sam kako me obuzima duboka bespomoćnost. Vratio sam se nazad, ali na putu sam naleteo na protest. Nisam se pridružio, ali sam stajao i posmatrao. I u onim ljudima sam video – ne strah, već ogroman bes, bes koji pritiska grlo, bes koji ne popušta. Bio je to bes pun odlučnosti da idu do kraja, a kakvog kraja – to ne znam. Vratio sam se kući, slomljen, i moja zbunjena supruga me pitala: „Šta bi?” „Zlo”, odgovorio sam, i u narednim satima nisam mogao da izgovorim nijednu reč, toliko me obuzela tuga.

Večeras uključim TV, menjam stanice, i opet je tu – ZLO.

A hteo sam u tom našem divnom pozorištu, u tom mestu koje je oduvek bilo utočište umetnosti, da pitam predsednika ove države, tog samoproglašenog „vođu naroda Srbije”, zašto svakog dana krši Ustav ove zemlje? Zašto naziva studente ološem, moju i našu decu? Zašto uporno podstiče mržnju među ljudima koji pripadaju istom narodu? Zašto nas, obične ljude, uništava svakim svojim zločestim postupkom? Hiljadu pitanja, hiljadu zašto. Bio sam spreman da se borim sa svim svojim strahovima, naoružan strpljenjem da sačekam svoj red dok se izređaju izrežirana pitanja. Ali nisam mogao da zaboravim tu bolnu realnost: „Naoružao sam se odlučnošću, bio sam spreman da me izvređa i pljuje. Pa dobro, pomislio sam, nek me pljuje. Bolje mene nego ceo narod. Ali, bar da se moj glas čuje. Bar da ostavim trag, makar u ovom bednom životu gde dušu dajemo za obrazovanje dece.”

No, na prvu prepreku sam odustao jer nisam nasilan čovek i nisam želeo da se guram s nekim nalickanim i mišićavim momcima. A za batine nisam bio spreman – jer sam, ipak, pacifista.

Pošto nisam mogao da pitam tamo, pitaću ovde, u nadi da će me bar neki od vas, pametnih ljudi, čuti: Dakle, predsedniče, kršitelju Ustava, da li zaista misliš da ćeš zaplašiti pobunjenu omladinu i njihove profesore, i da će demonstracije nestati kao sneg na suncu?

Predsedniče, moja deca, dvoje blizanaca, studiraju prirodne nauke i na masteru su. Uglavnom desetke. Verujte mi, ne biste mogli da im parirate ni u jednoj oblasti, jer su načitani, obrazovani, a život ih je naučio više nego što vi možete da zamislite. Ljudi od 24, 25 godina su zreli ljudi, predsedniče, ne potcenjujte ih.

Oni neće da se tuku s vašim bandama, ali su spremni da trpe udarce. Neće da se tuku sa vašom policijom, ali veruju da ih ona neće udarati. Neće da se tuku sa vašim žandarmima, ali su spremni da se ne bore ni sa njima. Oni neće izazvati građanski rat, ali ako ne daj Bože dođe do toga, jer u našoj zemlji od vaše i farme i vaših prethodnika ima mnogo ludih ljudi, jer od lopovluka vaših ljudi, mnogo je besnih. Oni će, predsedniče, da se tuku sa onima s kojima studenti nikad ne bi, ti student, naši GANDIJEVCI, koje provocirate i vređate svaki dan.

I šta će se tada desiti?

Pa desiće se, kako vi često kažete – „rulja”. Ne smem da zamislim, neću ni da izgovaram tu mračnu sliku. A onda, kada se to desi, stranci će se umešati. Zaboraviće na sve što ste im dali od blaga ove Srbije. Umešaće se, a tamo gde se oni umešaju, mi znamo kako se završava. Setite se 1999. godine.

Zato vas, kao otac, molim, ne – preklinjem vas da se upristojite! Sastavite kakvu-takvu vladu, da ukažete na prave krivce za pogibiju 16 nevinih ljudi u Novom Sadu, osim ako se klupko ne domota do vas. Ako se i domota do vas, važno je da Srbija bude važnija od vas. Povucite se, jer da predsedniče vi i dalje budete na čelu ove zemlje, neće biti bolje. Povucite se, jer ni pobediti ne možete inteligenciju, jer oni neće otići iz svoje Srbije. Povucite se pre nego da nastavimo ovako, jer koliko god da volite ovu zemlju, ni vi ne možete da je spasite ako se ne promeni.

I onda, vi možete vladati do kraja svog života, ali u svom carstvu, ma koliko je, moguće, stečeno našim novcem, tamo gde ćete biti daleko od svog naroda, a narod će, bar još 100 godina, patiti zbog vas.