Postoje vremena koja se ne vraćaju, ali ostanu u tebi zauvek. To su ona međuvremena, kad prošlost još nije popustila, a budućnost već kuca na vrata. Tad sam živela u zemlji u kojoj je čvrsta jednopartijska ruka popuštala stisak. Stare, zaslužne kadrove smenjivali su mladi, školovani ljudi. Putovalo se i na zapad i na istok, učilo se, upijalo novo, a staro još nije sasvim otišlo.

Bilo je to vreme kada je čvrsta jednopartijska ruka počela da popušta. Zaslužne partizanske kadrove zamenjivali su mlađi i školovani ljudi, širili su vidike obilazeći i Zapad i Istok. Stege su se olabavljivale, a višepartijski sistem počeo je da pomalja svoje obrise – još neozvanično, još na divlje.

U to vreme, zajedno sa mužem, a kasnije i starijom ćerkom, bila sam zaluđenik u romane i priče Vuka Draškovića. U duši monarhista, sanjala sam o državi poput britanske demokratije – sa svim njenim manama i simbolima, ali i sa istorijskim kontinuitetom. Dok su Englezi slavili “hiljadu godina krune”, mi smo imali svoje dinastije, autentične, rođene iz krvi u oslobođenja od Turaka. Tito je sve to srušio, a sa ratovima koji su usledili izgubili smo mnogo. Možda i šansu da budemo brojniji i stabilniji od mnogih evropskih država.

Ipak, to popuštanja stega rigidnog komunizma i još nezaboravjenig Golog otoka, nije kod novih generacija rukovodilaca uticalo na odricanje od nekih privilegija, ali i modela protekcionizma i korupcije, koja, dodouše, nije imala današnje razmere.

To sam kao svršeni profesor književnosti i srpskog jezika osetila na sopstvenoj koži. Bez rođaka na položaju, bez porodične zaleđeine, sama sam tragala za poslom nastavnika. Posle godinu dana našla sam u jednoj srednjoj školi 12 slobdnih časova. Direktor je bio moj nastavnik iz srednje škole u Leskovcu. Zakucala sam na njegova vrata. Sedeo je zavaljen u fotelji s cigaretom među prstima i čašom viskija s desne strane.

Promenio se. Malo stariji, ali ležerniji i nekako sav važan. Prepoznao me. Istina, bilo mu je drago što je njegova učenica završila fakultet. Nije se dvounio. Odmah mi je obećao onih 12 časova.

“Dođi u ponedeljak da napravimo raspored”, rekao je ljubazno uz jak stisak ruku i vrtio se u svoju kancelariju.

A do ponedeljkaa još četri dana. Izašla sam iz uredne škole sa nevericom i malom vrtoglavicom. Od sreće. Jer, moj živitni san bio je – dnevnik. Jedva sam pronašla izlaz. Ta četiri dana bila su – večnost, a noć između nedelje i ponedeljka probdela sam šetajući kućom i sudarajući se sa nameštajem.

U ponedeljak sam otišla u tačno zakazano vreme i ponovo zakucala na ista vrata. Jednom, drugi put, a treći se put uhvatila za bravu i pokušala da uđem. No, vrata su bila zaključana.

Stajala sam u hodniku nadajući da će naići. Pored mene su prplazili učenici, nastavnici i nastavnice, dok jedna tetkica sa kofom i prljavom krpom u njoj nije zastala i pitala: Koga čekaš?

“Direktora”, odgovaram.

“Nemoj, danas je na putu”, kaže.

I tako sam ja tri dana dolazila, a direktor je bio ili na putu ili na sastanku. Očaj je zauzimao mesto nadi. Desetak dana kasnije sakupim preostalu odvažnost i opet odem u školu. No nisam uspela da stignem do vrata mog bivšeg nastavnika, sada direktora, a u to vreme direktori su sami odlučivali o prijemu. Skoro na ulazu sreo me njegov zamenik ili pomoćnik. Više se ne sećam. Mlad, meni nepoznat. Predstavi se, uhvati me za mišicu, izvede ispred škole sve obazirući se oko sebe.

“Znaš, gubiš vreme. Roditelji ti rade u inostranstvu. Šta su za njih pet hiljada maraka?”, ne pita, već konstatuje. Samo to reče i vrati se u školu, a meni sva krv pojuri u glavu.

To je, dakle – to. Kupovina radnog mesta – konstatujem dok se pešice vraćam do centra grada gde me čekaju drugarice.

“Pa šta, i ja sam platila”, odbrusi jedna od drugarica na moje zgražavanje.

Nisam znala. Verovatno joj je izletelo, videla sam po njenom kasnijem crvenom licu i odbijanju kafe.

Prošla je još jedna nedelja dok do mene, kasnije sam saznala – planirano nije stigla informacija da onih 12 časova još nisu popunjena. I posle mnogih neprospavanih noći napravim grešku. Ispričam problem svom ocu. Telefonom.

“Šta? Da ti kupujem radno mesto. Prijavi ga policiji. Odmah. Ovde se za to ide u zatvor!”, grmeo je sa druge strane žice.

Taj očev prekorni ton, više upućen meni nego korumpiranom sistemu, i danas pamtim. I danas se kajem. I tako je propao moj pokušaj da radim ono za šta sam se školovala, jer, više se nisam usudila ni da pokušam.

Do neprivlačanog i meni tada ponižavajućeg posla novinara sam, nasuprot onom nastavničkom, brzo stigla jer već u to vreme novinarstvo je gubilo oreol sedme sile, pa pred vratima urednika i direktora nije bilo gužvi, a posebno ne u fabričkim novinama.

Imala sam sreću jer sam naišla na urednika koji je nesebično delio svoje znanje. No, posle par godina krenuo je nekim drugim, unosnijem putem.

Rraspisan je konkurs za urednika fabričkog lista. Redakcija je brojala dvanaest novinara. Već sam uveliko pisala kolumne, reportže, teme i sticala ime, ali su pored mene konkurisali i medijski “lavovi” iz tri lokalna medija. Poželjni, za  razliku od mene, i politički. Jer ja sam bila član SPO-a i s ponosom isticala to svoje političko opredeljenje, bez pardona ulazeći u polemike.

Na dan izbora, obukla sam majicu SPO — bela, sa krstom u sredini i tri ocila, jasna provokacija za tadašnje direktore koji su činili komisiju.

Znala sam da moraju mene da izaberu. Uslov je bio fakultet, a konkurenti ga nisu imali. Rasprava je trajala, a mi kandidati smo slušali bez prava glasa. Na kraju, ustao je najstariji član komisije, Trajko, direktor jedine konfekcije u Leskovcu.

A Trajikova se reč slušla.

“Ljudi, džaba mi ovde gubimo vreme. Može Milica deset majica SPO da obuče, ali jedino ona ispunjava uslove. Osim toga, stalno pričamo da treba davati šansu mladima. Ovi su dobri novinari, ali već imaju svoja mesta pod suncem”.

Svi su glasali za mene. Kolege iz drugih redakcija nisu mi čestitale, pokupile su se i otišle bez pozdrava. Tek mnogo kasnije, kada su videle da sam od tih novina napravila brend, pružile su mi ruku i priznale da sam zaslužila.

Danas, kad se osvrnem na taj trenutak, ne vidim ga kao svoju veliku pobedu, nego kao dokaz da se u svakom sistemu, ma koliko zatvorenom ili nakrivljenom, ponekad otvori mali prozor kroz koji može da prođe volja, znanje i upornost. Nisam se tada ponosila politikom, već činjenicom da sam dobila šansu zahvaljujući radu i obrazovanju.

Ironija je što me je Vuk Drašković, čije sam knjige i priče tada gutala, kasnije duboko razočarao. Ali to ne menja činjenicu da je tog dana jedna mlada žena, sa majicom koja je mnoge nervirala, osvojila mesto samo zato što su joj se vrata – makar na trenutak – morala otvoriti.

Pet godina kasnije otišla sam i ja jer su otvarala još mnoga vrata, ona novinarska, ali i danas me obuzme tuga kada prođem pored neke od leskovačkih škola.

Bilo je to vreme kada je čvrsta jednopartijska ruka počela da popušta. Zaslužne partizanske kadrove zamenjivali su mlađi, obrazovani ljudi, širili vidike obilazeći i Zapad i Istok. Stege su se olabavljivale, a višepartijski sistem se pomaljao – još neozvanično, još na divlje.

Tada sam, zajedno sa mužem, a kasnije i starijom ćerkom, gutala romane i priče Vuka Draškovića. U duši monarhista, maštala sam o državi poput britanske demokratije – sa svim njenim manama, ali i sa istorijskim kontinuitetom. Dok su Englezi slavili „hiljadu godina krune“, mi smo imali svoje dinastije, autentične, rođene iz krvi oslobodilačkih ratova. Tito je sve to srušio, a sa ratovima koji su usledili izgubili smo mnogo – možda i šansu da budemo stabilniji od mnogih evropskih država.

Iako su stege rigidnog komunizma popuštale, nasleđene privilegije, protekcionizam i korupcija nisu nestali – samo su promenili oblik. To sam, kao svršeni profesor književnosti, osetila na sopstvenoj koži. Bez porodične zaleđine, tražila sam posao nastavnika. Posle godinu dana ukazala se prilika – 12 slobodnih časova u jednoj srednjoj školi. Direktor je bio moj bivši nastavnik iz Leskovca.

Primio me srdačno, obećao te časove i zakazao da se vidimo u ponedeljak. Ta četiri dana bila su večnost. Noć uoči ponedeljka nisam spavala.

Došla sam na vreme, zakucala – jednom, drugi put… Vrata zaključana. Tetkica mi reče: „Direktor je na putu“. Tako tri dana. Čekanje je zamenio očaj.

Kad sam opet pokušala, presreo me njegov pomoćnik.

“Znaš, gubiš vreme. Roditelji ti rade u inostranstvu. Šta su za njih pet hiljada maraka?”, ne pita, već konstatuje. Samo to reče i ode, a meni krv pojuri u glavu.

To je, dakle – to. Kupovina radnog mesta – konstatujem dok se pešice vraćam do centra grada gde me čekaju drugarice.

“Pa šta, i ja sam platila”, odbrusi jedna od drugarica na moje zgražavanje.

Nisam znala. Verovatno joj je izletelo, videla sam po njenom kasnijem crvenom licu.

Prošla je još jedna nedelja dok do mene, kasnije sam saznala – planirano nije stigla informacija da onih 12 časova još nisu popunjena. I posle mnogih neprospavanih noći napravim grešku. Ispričam problem svom ocu. Telefonom.

“Šta? Da ti kupujem radno mesto. Prijavi ga policiji. Odmah. Ovde se za to ide u zatvor!”, grmeo je sa druge strane žice.

Taj očev prekorni ton, više upućen meni nego korumpiranom sistemu, i danas pamtim. I danas se kajem. I tako je propao moj pokušaj da radim ono za šta sam se školovala, jer, više se nisam usudila ni da pokušam.

Do meni tada neprivlačanog posla novinara sam, nasuprot onom nastavničkom, brzo stigla jer već u to vreme novinarstvo je gubilo oreol sedme sile, pa pred vratima urednika i direktora nije bilo gužvi, a posebno ne u fabričkim novinama.

Imala sam sreću jer sam naišla na urednika koji je nesebično delio svoje znanje. No, posle par godina krenuo je nekim drugim, unosnijem putem.

Kad je otišao, raspisan je konkurs za novog. Pisala sam kolumne, reportaže, imala ime, ali su konkurisali i „lavovi“ iz drugih medija – poželjni i politički podobni.

Ja sam bila član SPO-a i s ponosom to isticala. Tog dana obukla sam belu majicu SPO sa krstom i tri ocila – jasnu provokaciju za komisiju.

Znala sam da moraju mene da izaberu – konkurenti nisu imali fakultet. Na kraju rasprave, ustao je najstariji član komisije:

„Ljudi, džaba gubimo vreme. Može Milica deset majica SPO da obuče, ali jedino ona ispunjava uslove. A stalno pričamo da treba davati šansu mladima.“

Svi su glasali za mene. Kolege iz drugih redakcija otišle su bez pozdrava. Tek mnogo kasnije, kada sam od tih novina napravila brend, pružile su mi ruku.

Danas, kad se osvrnem na taj trenutak, ne vidim ga kao svoju veliku pobedu, nego kao dokaz da se u svakom sistemu, ma koliko zatvorenom ili nakrivljenom, ponekad otvori mali prozor kroz koji može da prođe volja, znanje i upornost. Nisam se tada ponosila politikom, već činjenicom da sam dobila šansu zahvaljujući radu i obrazovanju.

Ironija je što me je Vuk Drašković, čije sam knjige i priče tada gutala, kasnije duboko razočarao. Ali to ne menja činjenicu da je tog dana jedna mlada žena, sa majicom koja je mnoge nervirala, osvojila mesto samo zato što su joj se vrata – makar na trenutak – morala otvoriti. Jer možda je to jedina prilika koju ćeš ikada dobiti.

Ponekad, u životu, nije važno kakvu majicu nosiš, nego da li si spreman da stojiš uspravno dok je nosiš i pogledaš onima pred sobom u oči, pa makar znala da im se tvoj glas, tvoj stav i tvoja boja ne sviđaju. Tog dana shvatila sam: vrata se retko otvore sama, ali kad se otvore – makar i na tren – moraš ući celim bićem. Jer možda je to jedina prilika koju ćeš ikada dobiti.