Kada se od zgrade Opštine Vlasotince krene prema OŠ „Siniša Janić“ i Gimnaziji „Stevan Jakovljević“, na uglu ulica Ive Lole Ribara i Ratka Pavlovića nalazi se kuća koja podseća na brod. Godinama sam prolazio pored nje i nisam znao ništa o njenim vlasnicima, dok nisam pročitao u knjizi „Graditeljsko nasleđe Vlasotinca“ Danice Valčić.

 Naročito me je iznenadilo da je tu živeo jedan od najboljih srpskih oftamologa -Aleksandar Parunović (1931 -1998). Ovo je priča o prvoj modernističkoj kući izmđu dva svetska rata i porodici koja je iznedrila uspešne ljude, čija su dela zapisana u knjigama.

KUĆA

Parunovići su stara trgovačka vlasotinačka porodica, čiji se predak prvo doselio iz sela Grnčara u Brestov Dol ili Svođe, a potom dalje u Vlasotince. Po porodičnom predanju najstariji poznati predak je Jova Parun.

U Ulici Marka Oreškovića br. 25 nalazi se kuća Gligorija Gorče Parunovića jednog od prvih vlasotinačkih građevinskih preduzimača. Njegova kuća je podignuta još 1895. godine, a nakon što ju je kupio novi vlasnik 2000. godine, ona biva obnovljena i danas blista novim sjajem.

Sin Gligorijev je Gavrilo Parunović, građevinski inženjer po struci, zaposlen kao pomoćnik ministra građevine u međuratnom Beogradu.

Podaci o Gavrilu Parunoviću mogu se pronaći u Srpskom tehničkom listu, Organu udruženja srpskih inženjera i arhitekata, od 1906. do 1910. godine, kao i 1914. i 1918. godine. Što dovoljno pokazuje da je ova porodica prevazišla Vlasotince, još pre
Prvog svetskog rata.

Međutim, kuća „brod“ u Ive Lole Ribara br. 40 delo je braće Hristifora i Blagoja Parunovića, koji su kao trgovci iz Vlasotinca otišli u Beograd pre Drugog svetskog rata. Smatra se da im je projekat za kuću pribavio iz ministarstva građevine pomenuti rođak Gavrilo Parunović.

Srđan Marković kao istoričar umetnosti pretpostavlja da je projekat radio arhitekta Milan Zloković, koji je jedan od vodećih predstavnika modernističkog pokreta u Jugoslaviji. Dok Danica Valčić misli da je autor projekta Dušan Babić.

„Porodična kuća braće Parunovića predstavlja jednu od retkih zgrada modernističkog stila prve generacije u Vlasotincu. Svojim osnovnim elementima – funkcijom, konstrukcijom i formom, ima odlike modernističke arhitekture. Fasada koja se nalazi na uglu ulica Ive Lole Ribara i Prvomajske, formirana je u obliku polukruga prekinuta prostranim stepeništem sa koga se ulazi u hol. Dvorišni deo kuće sagrađen je u kubičnoj formi. Funkcionalno gledano kuća se sastoji iz suterena i visokog prizemlja, u kome su jasno izdvojene spavaće sobe, radni prostor, pomoćna soba, kuhinja i ostava. Arhitektonsko oblikovanje zgrade sastoji se od jednostavne forme, oskudne plastične dekoracije, ravnih zidanih masa, a konstrukciju ravnih zidova razbijaju okrugli
prozori i horizontalni ravni otvori prozora i vrata, kao i otvorena konstrukcija letnje terase“, zapisano je u Studiji zaštite graditeljskog nasleđa Vlasotinca koju je uradio Zavod za zaštitu spomenika kulture Niš.

Kuća braće Hristifora i Blagoja Parunovića građena je 1937/38. godine. U njoj je prve godine života proveo Aleksandar Parunović, sin Blagoja, kasnije čuveni srpski oftamolog. O kući i njenim stanarima govorio je Vladan Parunović, sin Aleksandrov.

„Moj otac Aleksandar rođen je u Vlasotincu 1931. godine, gde je živeo do desete godine u našoj porodičnoj kući. Pred sam početak Drugog svetskog rata otac prelazi u Beograd kod svog strica Hristifora. Negde 1950-ih i tatin otac Blagoje, odnosno moj deda Blaško, preselio se u Beograd. Tako je porodica godinama živela na relaciji Vlasotince – Beograd. Deda Blaško je pola godine boravio u Vlasotincu, od marta do novembra, kako bi gajio vinograd i pravio vino. On je bio jedan od osnivača Zadruge u Vlasotincu, a imao je odličan vinski podrum. Posle dedine smrti kuća postaje vikendica. Naravno moj otac je svako leto boravio u Vlasotincu, što sam i ja nastavio, naročito dok sam bio mlađi“, objašnjava Vladan Parunović koji živi u Beogradu.

LJUDI

Što se tiče radne biografije prof. dr Aleksandra Parunovića, o njoj govori njegov kolega prof. dr Svetislav Milenković, redovni profesor oftalmologije u penziji sa Medicinskog fakulteta u Beograd.

„Moj kolega Parunović osnovnu školu je završio u Beogradu. Po završetku VI beogradske gimnazije upisuje Medicinski fakultet u Beogradu. Bio je jedan od najboljih studenata medicine u svojoj generaciji. Specijalizaciju iz oftalmologije završio je na Klinici „Prof. dr Đorđe Nešić“ u Beogradu, a na Medicinskom fakultetu je magistrao i odbranio doktorsku disertaciju. Celokupnu nastavnu i naučnu karijeru imao je na Medicinskom fakultetu. Počeo je kao asistent, pa potom docent, vanredni i redovni profesor. Bio je omiljeni predavač, svako izlaganje je bilo pred velikim brojem slušalaca, često je amfiteatar bio ispunjen do poslednjeg mesta pa se stajalo u hodniku. Posle svakog predavanja bio je okružen velikim brojem slušalaca, a na svako pitanje je
rado odgovarao, razumljivo, jasno uz predlog za rešenje“, rekao je prof. dr Milenković.

Da je Parunović bio omiljen među studentima, potvrđuje i prof. dr Nebojša Ivanović, koji je nekad bio student Medicinskog fakulteta, a danas redovni profesor hirurgije na tom fakultetu.

„Profesor doktor Parunović je jedan od retkih ljudi koji je na mene ostavio maksimalan utisak kao čovek. Izuzetan stručnjak i naučnik, a sa druge strane jednostavan i prizeman, slobodno mogu reći da mi je u tim aspektima bio jedan od uzora. Slučajno ili ne, susretao sam se sa njegovim naučnim radovima u tim ranim studentskim fazama, što mi je takođe bila smernica i motiv za moj dalji razvoj. Kod njega sam polagao ispit iz oftalmologije. Iako je znao da sam iz Vlasotinca i da imamo kontakte preko prijatelja, veoma je insistirao da do kraja proceni moje znanje. Studenti bi to nazvali „ceđenjem“ i „smaranjem“, ali sam ja i tada kao student i sada kao današnji profesor izuzetno cenio etičnost takvog pristupa u nastavi“, seća se Nebojša Ivanović.

KNJIGE

Ono što je potvrđeno iz više izvora je da je Parunović besprekorno govorio engleski jezik, kao maternji, sva vrata su mu bila otvorena. Bio je vrhunski stručnjak za prednji segment oka, svetskog ranga. Kao mlad oftalmolog bio je na usavršavanju u najvećim svetskim oftalmološkim centrima, ali poseban odnos imao je sa kolegama iz Velike Britanije i SAD. Boravio je duže vremena u San Francisku u Proctor i Foundation i Moorfields Eye Hospital u Londonu. Tamo su ga smatrali članom kolektiva, imao je veliki broj prijatelja svetski čuvenih oftalmologa. Zadržavali su ga da ostane i radi, ali on se vratio u svoju zemlju na Kliniku za očne bolesti i Medicinski fakultet u Beogradu.

„Parunović je bio subspecijalista za oboljenja i hirurgiju prednjeg očnog segmenta i osnivač je odeljenja koje se bavilo ovom patologijom. Bio je najveći ekspert za ovu oblast oftalmologije,veoma cenjen i poštovan u svim univerzitetskim centrima i očnim bolnicama čitave tadašnje Jugoslavije i šire od toga. Imao je pacijente iz mnogih evropskih i ostalih zemalja. Uz sve ostalo, uradio je stotine keratoplastika, „presađivanja rožnjače“.

ALEKSANDAR PARUNOVIĆ

Ova operacija je bila rutinska bez konkurencije u regionu, po broju pacijenata i najmodernijem pristupu. Svakoga dana su stizali pacijenti iz raznih krajeva, a telefon mu je stalno bio usijan od molbi kolega iz zemlje i inostranstva, koji su trebali savet i pomoć. Bilo je uobičajeno, svakodnevno, da pacijenti dolaze ambulantim kolima ili avionom i pravo se dopremaju u operacionu salu radi hitne intervencije“,
objašnjava Svetislav Milenković.

Doktor Parunović je na oftalmološkim kongresima u Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Skoplju, Podgorici i drugim gradovima impresivno srdačno dočekivan uz veliko poštovanje oftalmologa iz tih sredina. Na oftalmološkim kongresima u raznim evropskim zemljama i čitavom svetu, bio je uvek među najvažnijim predavačima, vodio je čitave stručne konferencije kao jedan odnajcenjenijih gostiju iz inostranstva.

„Posebno treba istaći mesto koje prof. Parunović ima u oftalmološkim krugovima Velike
Britanije, zemlje verovatno najzaslužnije u svetu za napredak oftalmologije, generalno gledajući, a što je svim oftalmolozima poznato. U takvoj oftalmološkoj sili gde se teško stiču priznanja, zbog visokih stručnih zahteva, ime kolege Parunovića je u samom vrhu. Bio je redovni član The Royal College of Ophthalmologists, a na svetski priznatoj Moorfields Eye Hosptal u Londonu ime je koje otvara sva vrata. Vrhunska imena britanske i svetske oftalmologije smo često viđali uBeogradu, kao goste i prijatelje prof. Parunovića“, svedoči njegov kolega Milenković.

Prof. dr Aleksandar Parunović bio je mentor u više magistarskih teza i doktorskih disertacija. Objavio je više od 150 naučnih i stručnih radova u domaćim i vrhunskim stranim časopisima. Prema podacima Citation indexa njegovi radovi citirani su više od 100 puta.

U knjigama objavljenim decenijama posle smrti Parunovića, njegovi prijatelji ga pominju. U biografiji primarijusa dr Miloša Manića iz Vlasotinca, osnivača i prvog načelnika Oftamološke službe u Leskovcu, opisuje se stručna saradnja na seminarima u gradu na Veternici. Među stotinak portreta Vlasotinčana, koje je naslikao Miodrag Nagorni, nalazi se i portret Aleksandra Parunovića. U objašnjenju nastanka zbirke portreta, Nagorni ga pominje kao jednog od najumnijih Vlasotinčana. Knjiga „Upoznajte svoje oči“ (1997) i danas je tražena, jer je u njoj Aleksandar Parunović jezikom prosečnog čitaoca objasnio razne oftalmološke probleme. Tako da sećanje na ovog doktora živi ne samo u pamćenju onih koji su ga poznavali, nego i u njegovim knjigama, kao i onima što su pisali drugi.