Životni put ga je vodio od Gornjeg Gara i Vlasotinca do Vojnomedicinske akademije i Glavnog hirurga Vojske Jugoslavije. Sa puno emocija priča o danima provedenim u Gimnaziji u Vlasotincu, gde mu je školska drugarica bila Ljiljana Pavić. Suprugu Milku je upoznao na radnoj akciji kod Bunibroda. Usavršavao se i u Londonu. Družio se sa princom Tomislavom Karađorđevićem…

Ovo je priča o hirurgu Miliji Petroviću.

Rođen je 5. oktobra 1935. u Gornjem Garu kod Crne Trave od oca Jovanče i majke Krune, rođene Novković. Njegovi otac, majka, baba Milica i očev stric Milorad vredno su radili na ziratnoj crnotravskoj zemlji, vremenom su postali dobrostojeći meštani, baveći se poljoprivredom, stočarstvom i trgovinom. Otac Jovanča je do početka Drugog svetskog rata bio 9 godina predsednik tadašnje seoske opštine. Proširivali su imanje, čak su kupovali i vinograde u Vlasotincu.

Ni porodicu Petrović nisu zaobišla stradanja naroda u ovom kraju u prvoj polovini 20. veka.

Deda Aleksandar učestvovao je u Prvom svetskom ratu, zarobljen, umro je u logoru u Austriji juna 1917. godine. Očev brat od strica, Stojan, završio je Učiteljsku školu u Skoplju 1939. godine, službovao u selu Ladovica, priključio se 1941. Babičkom odredu, zarobljen u jednom selu ispod Suve planine, streljan na Bubnju u Nišu.

Tetka i stric Milije Petrovića napustili su zavičaj još u međuratnom periodu, kao što je kasnije uradila većina Crnotravaca. Očeva rođena sestra Nada učila je trgovački zanat u Vlasotincu, sa suprugom Dragoljubom Dečićem, imali su prodavnicu tekstila. Očev rođeni brat Radomir, sa porodicom, preselio se u Predejane 1937. godine.

„Godine 1946. moja porodica se preselila u Vlasotince. Otac je radio u sreskom narodnom odboru, a kasnije je bio direktor Mašinske industrije „Miloš Dimanić“ i Trgovinskog preduzeća „Vlasina“. Moji roditelji su imali šestoro dece. Borica, domaćica, udata za Stamenka Ilića, živeli su u Vlasotincu. Borica je bila stožer porodice oko koje smo se okupljali, unikat bratske i porodične ljubavi. Petar, poljoprivredni tehničar, bio je dugo godina upravnik Vinarske zadruge u Vlasotincu, a potom komercijalni direktor u „Delišesu“ u Vladičinom Hanu.

Aleksandar, ekonomski tehničar, bio je direktor Tekstilne fabrike „Vlasinka“, a potom potpredsednik Regionalne privredne komore u Leskovcu. Miodrag, građevinski tehničar, radio je u Građevinskom preduzeću „Crna Trava“, a zatim u preduzeću „Građevinar“ u Nišu. Ranđel, diplomirani inženjer rudarstva, radio je u radniku Lece, rudniku Kisnica kod Prištine, od 1981. godine u Nišu u preduzeću za zaštitu zemljišta od bujica i erozije“, objašnjava hirurg Petrović.

Naš sagovornik je tri razreda osnovne škole završio u rodnom selu, a četvrti u Predejanu. Nižu gimnaziju i malu maturu završio je u Vlasotincu 1949. godine, koja je tada trajala 3 godine zbog nedostatka kadrova. Na sreću, zahvaljujući regionalnim vlastima, a naročito nastavniku Videnu Radenkoviću, osnovana je Viša mešovita gimnazija.

Petrović je maturirao sa odličnim uspehom 1954/55. godine, oslobođen usmenog dela ispita, a rado se seća kada je kao predsednik školskog komiteta omladine, puno sarađivao u organizaciji priredaba u okolnim selima, sa razrednim starešinom osnovao dramsku sekciju, organizovao pošumljavanje leve obale Vlasine, bagremovim sadnicama i sadnicama bora.

„Uz veliku pomoć profesora Luke Mijailovića i učitelja Miodraga Mladenovića, pripremali smo pozorišni komad „Đido“ Janka Veselinovića i „Zasede“. Takođe, uz veliku podršku direktora škole Viđena Radenkovića i sekretara Blaška Popovića, doprineo sam prikupljanju novčane pomoći od privrednih organizacija za vrlo uspešno organizovane ekskurzije po Srbiji i Jugoslaviji. Sa nastavnikom fizike Miodragom Lepojevićem započeli smo osnivanje kabineta za fiziku, uz vrlo skroman učinak, jedva smo nabavili 2-3 instrumenta i jedan drveni orman. Bio sam član Upravnog odbora Narodne biblioteke u Vlasotincu i imao sam privilegiju da lakše nabavljam knjige za

lektiru. U školi sam osnovao i trezvenjačko društvo, po direktivi i ostao dosledan član do današnjeg dana. Ponosan sam što sam bio učenik prve generacije maturanata Više mešovite gimnazije. Dugujem veliku zahvalnost profesorima i nastavnicima moje škole, koji
su nas obučavali sa puno ljubavi i vrsnog pedagoškog pristupa. Učili su nas lepom ponašanju, poštovanju, toleranciji i poštenju. Posebnu zahvalnost dugujem Viđenu Radenkoviću, profesoru Luki Mijailoviću (istoričar), Dobrili Ristić (prof. književnosti), Zori Crnilović (prof. književnosti) i nastavniku fizike Miodragu Lepojeviću. Kocka je bačena (Alea iacta est), ali ne na Rubikonu, već pored reke Vlasine“, govori Milija Petrović.

Potom upisuje Medicinski fakultet u Beogradu, gde je za 6 godina studija položio sve ispite iz prvog pokušaja.

„Prve 2 godine studija su bile vrlo teške, jer je to bio posleratni period siromaštva. U isto to vreme u Beogradu je bio i mlađi brat u Srednjoj geološkoj školi, stanovali smo privatno pod vrlo skromnim uslovima, a za naše roditelje to je bio veliki izdatak. Na prvoj godini studija nisam dobio stipendiju, jer je te godine rasformiran Sreski odbor. Konkurisao sam u Sekretarijatu za narodnu odbranu, za stipendiju, odbili su me, iako sam bio odličan đak i imao odličnu karakteristiku, koja je u to vreme bila odlučujući faktor. U junu 1956. godine položio sam sve ispite iz prve godine, što je u to vreme uspela samo jedna trećina studenata. Pošto su roditelji teško odvajali novac za naše školovanje, razmišljao sam da se ispišem sa studija. Početkom druge godine ponovo sam konkurisao u Sekretarijatu za narodnu odbranu, za stipendiju. Zahvaljujući pomoći pukovnika profesora Dimkovića, čija je supruga iz Vlasotinca, dobio sam stipendiju. Dimković je u to vreme bio hirurg VMA, a kasnije direktor Hirurške klinike u Novom Sadu“, seća se studentskih dana.

Godine 1962. Milija Petrović je diplomirao i oženio se Milkom Došenović koju je upoznao na radnoj akciji kada je građen auto-put kod Bunibrodu.

„Supruga Milka, rođena Došenović, diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Upoznali smo se na izgradnji auto-puta u Bunibrodu kod Leskovca, bio sam referent saniteta u njihovoj brigadi. Milka je radila u Zavodu za urbanizam u Sremskoj Mitrovici, upravi gradnje preduzeća „Crna Trava“, kao i Zavodu za urbanizam i Zavodu za izgradnju Beograda. Rodila je dvoje dece, Dragana i Natašu. Supruga je bila stub kuće i porodice, puna razumevanja za moje obaveze na poslu i čestog odsustvovanja. Bila je supruga i majka, puna ljubavi i razumevanja, mirnо počiva na Novom groblju u Beogradu“, ispričao nam je o pokojnoj supruzi.

Po završetku studija obavio je obavezni lekarski staž od godinu dana i završio Školu aktivnih i rezervnih oficira pri VMA i dobio čin poručnika JNA, maja 1963. godine. Nakon toga upućen je u Sremsku Mitrovicu, kao trupni lekar, za referenta saniteta puka. U Srednjoj medicinskoj školi u Sremskoj Mitrovici, predavao je dva predmeta, higijena i ratna hirurgija. Specijalizaciju iz Opšte hirurgije započeo je u Oblasnoj bolnici Prve armije u Beogradu oktobra 1967. i završio 1972. godine sa odličnim uspehom.

Naš sagovornik kaže da je učio od najboljih hirurga ondašnje Jugoslavije: akademika general pukovnika profesora dr Isidora Papa, puk. prof. Marjana Bervara, general potpukovnika Stanislava Piščevića, pukovnika dr Bore Leskovca i pukovnika dr Todora Atanasijevića.

Profesor dr Isidor Papo mu je omogućavao završavanje i usavršavanje raznih specijalnosti u zemlji i inostranstvu. Profesor dr S. Pišćević je bio vrstan vaskularni hirurg, učitelj vredan svakog poštovanja, častan kao čovek i stručnjak, na kraju radnog staža je bio načelnik Sanitetske uprave JNA. Profesor dr Marjan Bervar je bio uvek spreman za uvođenje inovacija u hirurgiji. Prvi je
počeo da primenjuje Parkensovu operaciju u lečenju niskih karcinoma rektuma, primenu stapler operacija, lateralnu sfinkterotomiju kod analnih fisura.

„Veliki sam dužnik profesoru Isidoru Papi zbog ostanka u Klinici za hirurške bolesti VMA. Zadovoljan mojim radom, posebno pokazanim znanjem na specijalističkom ispitu, uputio je zahtev Personalnoj upravi iako nije bilo slobodnog formacijskog mesta. Nakon mesec dana
odgovor je bio negativan, dobio sam naredbu da idem u Vojnu bolnicu Sarajevo. Nakon obavljenog razgovora profesora Pape sa general majorom Hajrom Kulenovićem, načelnikom Sanitetske uprave, dobio sam postavljenje na dopunsku formaciju Hirurške klinike, uz napomenu da dok se ne oslobodi formacijsko mesto ne mogu dobiti majorski čin. Karijeru hirurga sam nastavio u Odeljenju opšte hirurgije Klinike za hirurške bolesti VMA, a kasnije Klinike za opštu i vaskularnu hirurgiju. Od 1. decembra 1994. godine, pa do penzionisanja u činu pukovnika 31. decembra 2000. bio sam načelnik Klinike za opštu i vaskularnu hirurgiju VMA. Bio sam načelnik
Grupe hirurških klinika i Glavni hirurg Vojske Jugoslavije“, komentariše hirurg Petrović.

Pored redovnih hirurških poslova učestvovao je u izradi Pravilnika za ocenu sposobnosti za službu u Vojsci Jugoslavije. Rukovodio je nastavom za postdiplomske studije iz oblasti hirurgije i učestvovao u izradi Plana i programa. Držao nastavu lekarima, stomatolozima i farmaceutima u Školi za rezervne sanitetske oficire. Takođe, bavio se i edukacijom specijalizanata kao i usavršavanjem velikog broja hirurga iz civilnih zdravstvenih ustanova.

Stručno usavršavanje, postdiplomske studije iz oblasti koloproktologije završio je u St. Mark’s Hospital u Londonu 1986/1987. godine. Najviše se bavio koloproktologijom, hirurgijom štitaste žlezde i dojke i hirurškim lečenjem varikoznog sindroma potkolenice.

Na pitanje šta smatra vrhuncem u bogatoj karijeri hirurga, Milija Petrović je ovako odgovorio.

„Sa svojim saradnicima, prvi u Jugoslaviji, 6. jula 1998. godine, izveo sam komplikovan hirurški zahvat: proktokolektomija sa mukozektomijom i formiranje ,,J“ pouch-a i ileoanalnom anastomozom. Ova procedura je ušla u rutinsku praksu naše klinike. Nakon što sam izveo 15 ovakvih zahvata, edukovao sam nekoliko hirurga za izvođenje ove procedure, a takođe i asistirao hirurzima iz drugih ustanova. Na stručnim sastancima držao sam predavanja i prikazao film o ovom zahvatu koji je urađen uz pomoć mojih saradnika dr Vladimira Ćuka, dr Zorana Koštice i dr Marine Panišić“, glasio je odgovor.

U vreme Petrovićevog rukovođenja klinikom, omogućeno je njegovim mlađim saradnicima uvođenje novih metoda operativnih zahvata: laparoskopska holecistektomija (dr Dragan Milutinović, dr Miša Jovanović), subfascijalno podvezivanje perforantnih vena na potkolenici
kod varikoznog ulkusnog sindroma (dr Aleksandar Simić, dr Miša Jovanović).

„Ako sam uopšte uspešno rukovodio klinikom, veliku zahvalnost dugujem mojim mlađim saradnicima: profesorima dr Draganu Ignjatoviću, dr Vladimiru Ćuku, dr Zoranu Košticu i primarijusima dr Marini Panišić, dr Draganu Milutinoviću i dr Draganu Grboviću, kao i
izvanredno stručnim i poslu odanim medicinskim sestrama, tehničarima i bolničarima. Uspostavio sam izvanrednu saradnju sa lekarima Klinike za gastroenterologiju VMA (gen. major dr Miša Elaković, primarijus dr Stojan Lukačević). Takođe sam uspešno sarađivao sa lekarima Klinike za endokrinologiju VMA zbog izvanredne pripreme za operativne zahvate na štitastoj žlezdi“, navodi Petrović.

U stručnom radu, po njegovim rečima, rukovodio se sledećim principima:
• Multidisciplinarnim pristupom u hirurškom lečenju teških oboljenja.
• Poštovao je staru kinesku mudrost: „Nije sramota nešto ne znati, sramota je ne znati ko zna“.
• Primum non nocere (primarno ne naškoditi).
• In dubio pro reo (u sumnji u koristi osumnjičenog).

Kao autor ili koautor objavio је preko 50 stručnih radova u domaćim i u stranim stručnim časopisima. Koautor је poglavlja u knjigama: „Gastroenterologija u 100 lekcija“ i „Urgentna i ratna hirurgija“. Posebno su bili zapaženi radovi kao i usmena saopštenja iz kolorektalne hirurgije i hirurškog lečenja ulceroznog kolitisa i difuzne familijarne polipoze kolona.

Milije Petrovića član je sledećih organizacija: Hirurške sekcije Srpskog lekarskog društva, udruženja Digestivnih hirurga Jugoslavije. Bio je i potpredsednik Hirurške sekcije Srpskog lekarskog društva. Jedan je od osnivača Društva koloproktologa Jugoslavije, a u drugom mandatu i predsednik istog društva. U jednom mandatu bio je član Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva. Od međunarodnih udruženja bio je član International College of Surgeons i International Society of University Colon and Rectal Surgeons.

Nosilac je 6 ordena JNA i Vojske Jugoslavije i velikog broja medalja, zlatne plakete MUP-a Srbije i MUP-a Republike Srpske u znak zahvalnosti za lečenje ranjenika.

Posebno je ponosan na sledeća stručna priznanja:
1. Srpsko lekarsko društvo: Diploma, Plaketa 1993. godine, Povelja 1998. godine, a u znak
priznanja za izuzetne zasluge na unapređenju rada Srpskog lekarskog društva.
2. Društvo koloproktologa Jugoslavije: Diploma članu osnivaču, zlatna plaketa za 20 godina
postojanja.
3. VMA: 2011. Svečanost u slavu srpske hirurgije: Medalja u slavu oca srpske hirurgije dr
Vladan Đorđević (1844-1930)

Za vreme aktivne službe, kao i nakon penzionisanja, bio je član, a kasnije i predsednik Više lekarske komisije za ratne invalidnine, a potom posebne lekarske komisije pri Ministarstvu za rad, socijalna i boračka pitanja.

„Kaže se „kroz trnje do zvezda“ ili u slobodnom prevodu „trnovit je put do slave“. Nisam stigao do slave, ali je put od Gornjeg Gara i Vlasotinca do Vojnomedicinske akademije i Glavnog hirurga Vojske Jugoslavije bio trnovit. Dugujem zahvalnost roditeljima, supruzi Milki i deci Draganu i Nataši, svim učiteljima, nastavnicima, profesorima, saradnicima bez obzira na njihov profil. Zadovoljan sam postignutim rezultatom, ali moglo je i bolje“, zaključio je hirurg Milija Petrović.