Nije važno kojim se zanatom ili profesijom bavimo, već kako ih obavljamo, a posebno je važno kako se odnosimo prema takozvanim strankama ili klijentima, ako naš posao zahteva rad s ljudima. Upravo taj odnos prema ljudima, u vremenima zla, izaziva bes ili, sve ređe, čak, i zahvalnost zbog osmeha. Našoj čitateljki iz Beograda desilo se ovo drugo, ali više od osmeha.

Napisala je pismo o leskovačkom taksisti, čija ju je ljudskost iznenadila i raznežila.

Pismo prenosimo u celosti:

„Bila je nemoćna i slaba.  Ležala je na podu i čekala da stigne pomoć. Čovek se oseća tako sam usled pandemije, zbog straha za sebe i svoje najbliže , ne zna šta sve može da se desi i kako da krene ako slučajno upadne u „vir korone“.

Tog sumornog subotnjeg popodneva, bila  mi je potpuna jasna rečenica  mog tate:  „Nije svejedno!“ Tada, kada sam uporno pozivala taksi, tata je govorio: ,,Pozovi 016/ 215-215, nije svejedno koji će taksi doći po mamu“.

Slušam tatinu preporuku i pozivam taj taksi. Ali meni ne treba, samo prevoz do Kovid ambulante, potreban mi je taksista, lice koje će pored vožnje moju mamu izneti iz kuće i smestiti u kola, jer je slaba i nemoćna.

Na moj zahtev dolazi taksista sa pozvanog broja, kola broj  09 i tako stručno, bez puno reči, ali sa puno energije i volje da pomogne staroj nemoćnoj osobi podiže moju mamu  i na rukama je iznosi iz kuće  i  unosi u  kola. Ispred Kovid ambulante , na tim jakim rukama taksista ponovo uzima moju mamu i i unosi je u hodnik Kovid ambulante. Uplašena, ali i zadivljena brzim pokretima i gestom heroja- taksiste, ostajem sa mamom u Kovid ambulanti.

Nažalost, pregled  nisu  mogli da joj tu obave,  pa nas šalju u Kovid bolnicu. Kako? Sa čim? Opet isti poziv taksi službe i molba za vozilo broj 9.

Dolazi nam taksista, mamin i moj spasitelj te večeri i vozi nas u Kovid bolnicu. Mama i ja tu ostajemo više od četiri sata i završavamo sa pregledima dva sata posle ponoći. Kući se vraćamo sa drugim taksistom, jer je „naš“ taksista  završio smenu i otisao na zasluzeni odmor posle napornog dana

Da, ovo  je samo deo priče, jer  „nas“ taksista se poneo isto i kada nas je samo posle pet dana vozio u Hitnu pomoć, jer pored toga  što je bila jako, jako  slaba, ovog puta  je bila i kovid pozitivna.

Njeni  retultati kovid testa nisu promenili  odnos tsksiste prema pružanju pomoći i opet na rukama, sve sa maskom pomaže te večeri da mama dobije adekvatan prevoz i pomoć.
Da, meni je sada apsolutno jasna tatina rečenica: ,,Nije svejedno kojim se prevozom vozite i kojim  taksijem“,  a verujem postovani čitaoci i vama to postaje jasno.

Želela sam na ovaj način da se  taksisti  na vozilu  broj 9, ovog  taksi udruženja, zahvalim i kako bi moja mama rekla: ,,Neka ga Bog cuva i svi Sveci“.
„Čuvajte Vašeg sugradjanina velikog srca!“

Autor teksta: Jela Stanojević – Beograd

Taksista Jugoslav Marković

Taksista o kome je pisala Jela Stanojević zapravo je Jugoslav Marković iz Siti taksi iz Leskovca, na čiji pomen njegovog imena dežurna disperčeka kaže da je „on uvek takav i prema mušterijama i prema kolegama i koleginicima. „On je, jednostavno takav,“, rekla je.

Jugoslava smo zatekli u vožnji, pa je trebalo vreme da prebaci mušteriju i da se parkira, kako bismo razgovarali.

Već prve rečenice ukazuju i na njegovu veliku skromnost.

„Nije to ništa, pa tako bi uradio svako od 20 taksista naže kuće. To nam je dužnost“, kaže,

Na opasku novinara da, ipak, obaveza taksiste nije da klijenta, i to kovid pozitivnog, nosi na rukama, odgovara da mu to nije prvi put.

„Znate, mi smo svi porodični ljudi i osetimo kada se naši klijenti nađu u nevolji. Baka je bila nepokretna. Poznavao sam je, često sam je vozio“, odgovara.

Nije nikada, veli, mislio da će se se baviti taksiranjem jer je ranije radio kao kranista u „Beogradu na vodi“, ali na nagovor ćerke je dao otkaz i vratio se u Leskovca. Bojala se, kaže, za njegovu bezbednost

„U ovu taksi-kuću ušao sam samo na mesec dana, a ostao evo već tri godine. Taksiranje je lep posao ako ga obavljate časno, kao i svaki drugi posao“, dodaje.

Vraćamo se ponovo na baku i od njega saznajemo da je ubrzo preminula pošto je sa njenom ćerkom ostavio u bolnicu.

„Na izlazu sam joj rekao da se čuva, a ona me je pogledala tako čudno, toliko čudno da ću sa tim pogledom živeti dugo. Tog momenta znao sam da je više neću videti“, priča sa tugom u glasu i dodaje da je nešto pre toga umro i suprug bake, a otac naše čitateljke iz Beograda.