U knjizi „Vlasotince u listu „Vardar“ (od 1932. do 1936)“, koju su priredili Viktor Cvetić i Nino Škrinjarić iz Skoplja, a objavila Narodna biblioteka „Desanka Maksimović“, nalazi se jedan zanimljiv članak „Komunikacione veze u srezu Vlasotinačkom“ Miladina Đorđevića.

Pre Drugog svetskog rata većina od 50.000 stanovnika Vlasotinačkog sreza živelo je u planinskom kraju, a radi se o srezu koji je obuhvatao kompletne današnje opštine Vlasotince i Crna Trava, ali i delove teritorije Leskovca, tačnije Grdelicu sa okolnim selima. Autor članka iz 1934. kaže da „dobrim automobilskim putem i Vlasotince bi privuklo više taj svet iz planine k sebi“.

I danas od najstarijih žitelja vlasotinačkih planinskih sela možete čuti da su na vreme dobili put manje bi se iseljavali.

Neki predlozi iz pomenutog članka su kasnije realizovani, kao što je probijanje puta od Tegošnice prema Crnoj Travi, odnosno prema graničnom prelazu Strezimirovci. Godine 1954. na ušću Gradske reke u Vlasinu podignut je most oko koga se razvilo naselje Sastav Reka.

S druge strane, od Vlasotinca preko Lopušnje do Crne Trave ni danas se ne može stići „dobrim automobilskim putem“… U svakom slučaju migracije su ispraznile to područje, naročito tokom 60-ih i 70-ih godina 20. veka. Vreme kada se putovalo konjima daleko je iza nas, a na to nas podsete stari tekstovi i retke fotografije.

Komunikacione veze u srezu Vlasotinačkom

Više puta je pisano o Vlasini i njenim privrednim prilikama, a najmanje je pisano pri tome o njenim komunikacionim vezama. Vlasotince kao sresko mesto Vlasine, nalazi se skoro na periferiji svoga sreza, a najveći deo njegovog područja čine planine, koje se protežu od Vlasinskog blata i Čemernika pa do Suve planine.

U Vlasotincima se i nije mnogo radilo na popravci privrednih i komunikacionih prilika ovoga planinskoga kraja, pošto se ono nalazi na podnožju tih planina, na domaku Morave i utoku Vlasine u nju. Godinama se živelo nepromenjenim životom i trošila se snaga na druge manje važne stvari, a planina je bila ostavljena sama sebi.

To je učinilo da se pored Vlasotinca stvori još jedan centar na pruzi, Predejane, koje sada pripada srezu poljaničkom u Vladičinom Hanu.

Sasvim bi drukčije stajalo Vlasotince, da je ono vodilo više računa o svojoj planini i njenim putevima, koji su i prirodno upućeni za ulaz u planinu, samo uz reku Vlasinu. Idući uz nju, mogao se odavno stvoriti put od Vlasotinca sve do Vlasinskog blata, koji bi povezao tako reći sva sela uz Vlasinu. Pored onih sela, koja već imaju put, bila bi povezana još i ova sela: Gare, Dobro Polje, Darkovce, Brod i Crna Trava. Druga linija uz reku Gradsku vezala bi Kalnu i Preslap.

I tako bi sve dubodoline bile vezane dobrim automobilskim putem i Vlasotince bi privuklo više taj svet iz planine k sebi. Polovina toga puta već postoji, do Tegošnice, i ostalo je još polovina puta i to od Tegošnice do Broda i Crne Trave, što ne iznosi više od 25 km. Moglo se poraditi ma tome da se taj deo izradi, pa da se ima jedan automobilski put do Vlasotinca, koji i pored tolike utrošene snage na puteve preko planine (Zeleničje i Dževrljanke) nije izgrađen i do danas.

Druga pak linija toga puta koja je od Svođa vodi preko Ljuberađe pirotskom okrugu i Zaplanju, još više nalaže, da se tim putevima pokloni veća pažnja i taj zabačeni kraj sa vrednim narodom oživi i dovede u veći saobraćaj sa centrima u dolini Morave.

Ovaj pasivni kraj, u kome sem ječma, raži, ovsa i krompira drugo ništa ne uspeva, upućen je da traži zaradu na strani. Kako se za vreme Turaka u ovom kraju kopala ruda i topila na primitivni način u selima Crnoj Travi, Brodu, Ruplju, Dobrom Polju i Darkovcu, to su u ove krajeve u ta vremena bili dovođeni stručni rudari iz rudarskih krajeva Srbije. Oni su ovde posle i ostali i nastavili su tradiciju pečalbarstva.

Tako su i danas u svima ovim selima svi stanovnici ostali pečalbari, zidari, drvodeljci i preduzimači, a svi su dobili ime Crnotravci. U ovom srezu ima sada 80 pravnih građevinara sa položenim stručnim ispitom, dok ih je pre rata bilo svega pet do šest.

Ovih nekoliko reči dovoljno kazuju, kakvo je stanje u ovom kraju i na šta treba obratiti pažnju da se njegovo privredno stanje poboljša.

„Vardar“ , Skoplje, broj 196, 20. mart 1934.

Miladin Đorđević

Zahvaljujem Jovanu Petroviću, koji je ustupio fotografiju iz 1932. godine, i Vladi Sibinoviću koji ju je kolorisao.