Raspusti se škola i mi prosvetni radnici da nešto uradimo za kuću. Imam sobu nemaltetisanu, krajnje je vreme da se sredi. Jedna soba, a trista drangulija. Kažu skaču cene zbog Ukrajine. Koliko znam mi smo od njih uvozili samo žene, a sad ispade i građevinski materijal. Rastuže me cene, ali me nasmeje raspoloženje.

Tražim majstora koji dobro radi, a malo pije. Ima jedan, ali ne može do 5. ili do 10. u mesecu, a biće dobro ako krenemo 15. dana. Majstor nikad ne laže, samo odlaže. Ali, gde da nađem radnika?! Majstor reče da će jednog da mi nađe, a za drugog ne garantuje. Prodato, ja sam drugi.

Majstor pristade za 40 evra dnevno, a radnik traži 35 evra, za manje neće ni da čuje. Poče majstor da ga obrađuje, kako treba da pomogne meni profеsoru, možda ću sutra da mu učim decu.

„Što ga j*bem, ako je profesor, pa ja sam si profosor za malter s osnovnu školu“, otkači nas gospodin fizikalac.

Posle nađosmo jednog master profesora fizičkog za dnevnicu od 30 evra. Dečko nema posao, a jak je da seca kofe.

Krenusmo da radimo. Dan dugačak, a zvezda peče. Priča ide da prođe vreme.

„Mi smo kolege, a to nismo ni znali“, poče majstor.

„Ti radiš u školi, a ovaj dečko ne može da se zaposli kao i ja. Pre 30 godina sam završio za nastavnika praktične nastave, ali nikad nisam to radio. Uvek je bilo ko si koga ima. Moji drugari kopaše njive profesoru, a on urgira kod kolega i oni polažu ispite. Tako postadoše učitelji, posle i direktori. I to im malo, pa zaposliše žene i švalerke. Ja sve pošteno, pa mi život prođe sa zidarima. Danas je tek cirkus, jer se diplome kupuju na kilo. Prvo kupe diplomu, posle posao. Samo od Boga pamet ne mogu da kupe, e zato smo ovde stigli“, otvori dušu majstor.

Difovac sluša i misli se što li je studirao. Rekosmo mu za učlanjenje u stranku. Ko ne ljubi popa u ruku, popadiju će u dupe. Ali, neće samo ni to. Tamo imaš ulizice raznih vrsta, a ne može ni to svako, nekom nije đon obraz.

I mene pitaše da li imam dovoljno časova. Odgovorih da još ima, a dokle će niko ne zna, jer je sve manje dece.

Završiše oni sobu kod mene. Rade pedantno, ne piju i ne svađaju se. Videše ljudi da dobro rade i pozvaše ih na novi posao. Na rastanku mi poručiše da im se pridružim kad postanem tehnološki višak, jer u građevinarstvu uvek fale radnici. Za golje nikad bolje!