Jadranka Đokić, profesorka geografije u Gimnaziji „Stevan Jakovljević“, objavila je roman prvenac „Sva naša leta“ u izdanju Narodne biblioteke „Desanka Maksimović“ u Vlasotincu. To delo opisuje sazrevanje dece u Srbiji krajem 20. veka, tačnije u Vlasotincu, gde je autorka odrasla i Svođu, selu njenih predaka.

U senci krupnih istorijskih događaja kao što su ratovi, sankcije, nemaština i slično, grupa devojčica i dečaka pokušava da ima normalno detinjstvo. Mada vremenski okvir nije uopšte ružičast, ipak u romanu dominiraju humor i nostalgija, a dečja vitalnost je jača od surove realnosti.

Jadranka Đokić objašnjava da je delo nastalo iz želje da se opiše život sela Svođa, ali tokom pisanja tematika je proširena.

„Roman je nastao slučajno i spontano. Bila sam angažovana više puta oko pisanja članaka o Svođu i iz razgovora sa urednicom došla sam na ideju da sve što imam o Svođu stavim na papir. Otvorila sam dnevnike, da me podsete na neke događaje iz prošlosti, ruka je sama krenula i od pukih događaja nastale su priče o Vlasotincu i Svođu. Roman je napisan vrlo brzo, ali je dorađivan nekoliko godina“, izjavila je autorka.

Na nagovor čitalaca Jadranka je odlučila da objavi roman, iako su pojedine izdavačke kuće odbile rukopis iz straha da neće biti zanimljiv najmlađima. Međutim, posle nekoliko objava na Fejsbuku jasno se videlo da publika svih uzrasta pozitivno reaguje na tekst.

„Učestvovala sam na konkursima i odbijana uz obrazloženje da je roman staromodan. Koleginica, koja mi je prošle godine radila lekturu, iako ne poznaje mene, a poznaje samo jednu osobu iz knjige, savetovala me da nikako ne dozvolim da roman ne ugleda svetlost dana. A onda, nakon jedne objave na Fejsbuku, dobijem poruku od prijatelja: „Hajdemo sutra kod direktora Srbe, bibioteka može da ti bude izdavač“. I eto romana na stolu“, objasnila je Jadranka Đokić.

„Rat se završio 1995. godine, „sankcije” su ukinute i pojavio se dinar – Avramče! S tim dinarom si mogao da kupiš punu kesu svačega – sve za dinar! I pojavile su se pomorandže! Prvi put posle nekoliko godina videli smo pomorandže, a oni koji su bili mlađi od mene su ih možda i prvi put u životu videli! Koliko samo radosti zbog toga, kao da nam je neko dao ceo svet, a ne kilogram pomorandži! Nama je to bilo dovoljno za sreću“, zapisano je u jednom odlomku.