Kada neko bude pisao o kulturi i obrazovanju na početku 21. veka u Vlasotincu, moraće da pogleda biografiju Jelene Đokić, profesorke srpskog jezika u OŠ „8. oktobar“. Ona je osnovala Udruženje „Bezbedno dete“, što predstavlja krunu njenog dugogodišnjeg društvenog aktivizma u varoši na Vlasini.

 Pošto sve počinje iz porodice, šta biste Vi rekli o porodici iz koje potičete?

Smatram da je porodica, posebno odnos koji deca uspostavljaju sa majkom, presudna za odrstanje, mentalno i emotivno sazrevanje. Odnos mojih roditelja bio je primer na koji način se stvara jaka emotivna veza među decom, odnos koji su sa nama gradili ostavio je snažan trag i povezanost koja je neraskidiva.

Potičem iz radničke porodice, majka je bila jedna od najpoznatijih šnajderki u gradu, dok je otac u Sloveniji radio građevinske poslove, sve do raspada SFRJ. Nakon povratka i jako teških godina, počeo je da stvara svoju malu proizvodnju fasadnih boja. Godine koje su usledile donele su mnogo uspeha.  Uz ogroman trud i rad, danas je ta mala proizvodna hala ozbiljan primer da se poštenim odnosom prema poslu i ljudima uspeh ne stvara preko noći, već istrajnošću.

Kako je ćerka jednog preduzetnika odlučila da studira srpski jezik i književnost? Obično se dešava da deca preduzetnika nastavljaju porodični biznis.

Medicina je oduvek bila moja neostvarena želja. Želja da pomažem drugima jeste jedna od osobina koju posedujem, ali kako to obično biva život ima uvek drugačije planove. Ne mogu reći da u ovom slučaju odluku da se bavim knjižovnošću nije doneo moj otac. Sada sam ponosna na to što sam mu ispunila želju. Naime, moj otac je za vreme vojničkih dana bio u mornarici u Šibeniku, a pošto je boravio na brodu, bio je zadužen za vojnu biblioteku (u to vreme se čitalo i u vojsci). Mnogo zanimljivih likova svetske književnosti upoznala sam kroz razgovor sa ocem. Još jedna vrlo važna osoba, porodični prijatelj, profesor dr Stanislav Stanković, tada redovni profesor na Filološkom fakultetu u Skoplju, organizovao je svake godine susret pesnika i dece u čast preminuloj učiteljici Danici Gorunović Tasić, njegovoj tetki po majci. Plejada pesnika i pisaca u danima „Učiteljskog časa“ prolazila je kroz dom Stankovića, moje druge kuće. Bila je čast upoznati Dobricu Erića, Duška Trifunovića, Ljubivoja Ršumovića, Daru Sekulić, Branka Ćopića, Slobodana Selenića, Grozdanu Olujić…

Uzevši komadić svega, sklapajući stihove, refrene i rečenice, uz lepotu pisane reči i ljubavi prema deci našla sam se prvi put 2005. u ulozi profesora tadašnje Tehničke škole u Vlasotincu, a zatim i u Gimnaziji „Stevan Jakovljević“, onda osnovim školama gde i danas radim kao nastavnica srpskog jezika u OŠ „8. oktobar“.

Znam da su Vaši bivši učenici vezani za Vas i godinama nakon završetka osnovne škole. Šta biste rekli o svom pedagoškom radu?

Ne mislim da je samo floskula rečnica da ljubav koju daš u istoj količini i dobijaš. Moja povezanost sa učenicima, decu koju sam upoznala, upravo traje iz tog razloga. Poštovati dete i ukazati mu na sve što vidite u njemu, može biti jedan od razloga zbog čega su odnosi sa mojim učenicima tako jednostavno lepi u svom trajanju. Najlepše trenutke podelila sam sa decom, nikada se ne libim da pred njima i o svojim greškama govorim. Eto, možda bi pravi odgovor bio da ja sa decom gradim odnos poverenja na neke duže staze. Ništa se ne podrazumeva, njihova ličnost je uvek naspram moje.

Za Vaše ime vezuju se brojne humanitarne akcije u Vlasotincu. Otkud ta potreba da pomažete drugima?

Svako bira da li će ruku pružiti da nešto uzme ili daruje. Moj otac je pomagao tako da mi, njegova porodica,  vrlo često nismo znali kome i iz kog razloga. Saznavali smo o tome mnogo kasnije, tek kada bi nam ti ljudi pričali o tome. Radost tih ljudi je nešto najčistije i najiskrenije. Želja da humanitarnim akcijama pomognem drugima leži, jednim delom, zahvaljujući onome što nosim iz porodice, a druga, težnja da mlade naučim koliki je značaj empatije, saosećanju i snazi ljubavi prema svakom čoveku.

 Možete li objasniti početak saradnje sa Fondacijom „Tijana Jurić”?

Verujem da se ništa ne dešava bez razloga i da ljudi u nečiji život dolaze baš onda kada treba. Gubitak jako bliske osobe, deteta, koje ste voleli kao svoje, u meni je stvorio snažnu želju da njegov lik, osmeh, oči, ON , traje kroz neku afirmaciju dece, njihovog stvaralaštva. Razmišljali smo o Fondaciji kojom bi pomagali drugoj deci. Mnogo toga sam želela i sećam se trenutka kada je dečji pisac, Tode Nikoletić, prvi put gostovao na literarnom konkursu „Stih za Ogija”. Na njegovu inicijativu u naš grad došao je tada predsednik Fondacije „Tijana Jurić”, a danas Centra za nestalu i zlostavljanu decu, Igor Jurić. Nakon održane tribine o bezbednosti dece i njegovog predloga da preuzmem i koordiniram pri realizaciji istih na jugu Srbije, ni jednog trenutka nisam sumnjala šta treba da učinim. Već deset godina traje saradnja, koja je iznedrila posebno Udruženje „Bezbedno dete” čiji sam zastupnik, veliki broj Festivala dečjeg literarnog i likovnog stvaralaštva. Festival „Glas anđela”, posvećen tragično stradaloj Tijani Jurić. Sada ovaj etno-festval nosi karakter međunarodnog, a susret sa decom, koja prođu kroz festival, nešto je što se ni sa čim ne može porediti. Koordinaciono telo protiv vršnjačkog nasilja, koje uspešno vodimo na nivou svih škola, gradskih i prigradskih, takođe je plod saradnje koja ima za cilj bezbednost svakog deteta.

Organizovali ste brojne kulturne događaje u Vlasotincu. Šta biste mogli da kažete o tim manifestacijama, od kojih su neke već postale tradicionalne? Da li trenutno pripremate nešto novo?

Izazov je uraditi uvek nešto novo i svrsishodno. Ogroman broj književnih večeri, poetsko muzičkih, festivalska druženja dovela su me na ideju da sve dobije svoj smisao kroz jedan dokumentarni film. Nadam se da ću u tome uspeti.

Da li jedna mala sredina, poput Vlasotinca, podstiče ili ograničava ljude koji se bave društvenim aktivizmom?

Stav pojedinca koji stvara, uvek može biti poljuljan. Na sreću vodim se samo jednom mišlju, ukoliko činiš nešto dobro i imaš dobre namere, ako i pogrešiš, mišljenje drugih, ukoliko nije dobronamerno, ne ograničava me, niti sputava već daje dodatni elan.

Koju biste poruku uputili svojim sadašnjim i bivšim učenicima?

Jedina poruka kojom ispraćam sve učenike jeste da su umerenost i dobronamernost vrline, ali ako ne veruju u svoje ja, nijedan savet im neće biti od koristi. Ljubav koju dobiju i podele jeste put ka uspehu kojim treba da koračaju — putem kojim i ja idem, zajedno sa njima.

Počeli smo razgovor pričom o porodici u kojoj ste rođeni, a mogli bismo ga završiti pričom o porodici koju ste sami stvorili. Prošli ste trnovit put kako biste se ostvarili kao majka. Šta biste, iz ličnog iskustva, poručili ženama koje se bore za potomstvo?

Naposletku i početku kroz razgovor uvek je ljubav osnovni motiv. Kada govorim o svojoj porodici i ostvarenju želje za potomstvom, nikada ne bih rekla da sam sebe žrtvovala zarad majčinstva. Moj život deli se na period pre rođenja i nakon dolaska na svet Ljubice i Danke, bliznakinje koje su poput svetlosti dana i neizmerne ljubavi oplemenile naš dom.

Postupak VTO je stresan za svaku ženu, uticaj sredine, zdravstveno i psihičko stanje svake žene, koja se našla u postupku asistirane reprodukcije, utiče na sam ishod postupka. Nisam odustajala, snaga volje je ključna prilikom donošenja ovakvih odluka. Podrška koju dobijate takođe je jako važna. Od svega navedenog imala sam čvrstu veru i intuiciju da ću jednog dana postati majka. Mojih sedam vantelesnih oplodnji i period kada sam mislila da je to Božja volja učinile su me najsrećnijom ženom 2012. nakon trinaest godina traganja za jedinom srećom. Ovo je ujedno i poruka svakoj ženi da od svoje najveće želje ne odustaju. Moji dani, rad sa decom jesu ogromna ljubav koju i u najtežim momentima pronalazim u osmehu i očima svoje dece. Na posletku i početku uvek je priča o ljubavi i snazi volje.