Трагом вести, портал Југмедије, на други дан, патарице, моје Крсне славе Светог Арханђела Михаила, дознајем да је: „Direktor Narodnog pozorišta Leskovac Stanislav Grujić podneo je ostavku na tu funkciju, te će leskovačka Skupština na sutrašnjoj sednici za v.d. direktora ovog hrama kulture predložiti glumca Dragana Božu Marjanovića.“
Даље се у информацији каже: „Kako nam je potvrđeno, Grujić je podneo ostavku iz privatnih razloga i to sredinom svog drugog mandata na čelu ove kulturne ustanove.“
Самим чином оставке г.Грујића нисам био изненађен, јер сам, пре једно десетак дана, водио разговор са г. Грујићем, када сам и сазнао о његовој жељи да напусти место директора ЛНП. Разговор, између мене и г.Грујића, био је у четири ока, разлози оставке приватног карактера, па није пристојно, а ни у добром домаћем васпитању, препричавати наш разговор. Зато, и нећу.
За време г. Грујићевог мандата, било је представа које су ми се изузетно свиделе, и оставиле снажан утисак: „Галеб“, „Трамвај звани жеља“, „Вишњик“, „Половњаче“…, као и представе које је ансамбал ЛНП имао на репертоару, а које су биле, само и једино, опште место и повлађивање примитивним поривима, а и нагонима, провинцијске публике, која после „Фарме“, „Великог брата“ „Задруге“ и осталих телевизијских Вагинаријума, очекује да у храму богиње Талије види експлицитне сцене, а не „ватру која рађа присуство духа.“
Међутим, ако се са тиме суочавају и престоничка позоришта, зашто неби и ЛНП. Јел, да?
Немам ни трунчицу заблуде да ће моје писање допрети до новог директора г. Марјановића, и допринети неким променама, за које мислим да су неопходне и неминовне. Ма јок, то је велика илузија. Знам ја шта значи, глумац – директор позоришта. Глумац г.Марјановић, сада и директор ЛНП, требало би да рано, одмах на почетку мандата, неизбежно схвати шта је ансамбл и да од позоришта не сме направити секту која слепо следи свог гуруа – директора.
„Све је добро, само се не да поправити!“ је афоризам из шездесетосмашког „Студента“.
Желим да кажем неку реч о нашем лесковачком Народном позоришту тј. о његовој управи и недостатку уметничког директора. О репертоару, директору (о томе шта је исправније: глумац је глумац или глумац је директор?), глумачком ансамблу, као и о лесковачкој позоришној критици и публици, другом приликом. Сада није време.
О садшњој управи ЛНП и недостатку уметничког директора, већ сам раније, пре једно 3-4 годинe писао, а сада бих, поново, није на одмет, хтео да укажем, најдобронамерније, као обичан гледалац, на те проблеме. (Волео бих, баш сам препотентан, да ово моје писање прочита Градоначелник, и да одреагује – имајући стално на уму да је: „Позориште огледало стварности, али је и ватра која рађа присуство духа. Позориште је исто тако потребно као и школа, као и црква.“)
Прво, о управи ЛНП. Позориште је по својој природи „скупа естетска пракса“ и оно је, наиме, суштинска потреба демократског друштва – алтернативно време и алтернативни простор једног друштва, једног полиса, у којем се јасно огледају његове врлине и мане, оно што је добро и оно што је лоше.
Једино тако, без компромиса у етици и естетици, и потпуне припадности и посвећености храму богиње Талије, позориште постаје извориште религије која се зове уметност. Циљ позоришних управа, бар ја такав утисак имам, је подизање културног нивоа публике.
Управа ЛНП не увиђа колико је одговоран културни положај позоришта у васпитању јавности, колико је позориште важан фактор у одржавању духовних веза са осталим градовима у Србији, као и у иностранству. Наше ЛНП, баш због своје управе, нема ту улогу и значај, јер се на руководећим местима у њој доводе обично људи најпогоднији за спровођење бирократско-административних мера, људи махом неодговорни према уметности, безидејни, с мало стварне позоришне способности, с мало солидног знања, добре културе, сигурног критеријума и укуса, али зато са много „политичке вештине“ у личном политиканству, од којих страда културни и уметнички прогрес; упропашћују се најбоље снаге, оне најдаровите.
Градоначелник Лесковца мора да потраже решење, и захтева да управу позоришта чине стручни људи; наиме, људи који су се образовали на престижним универзитетима, значајним уметничким академијама; људи широког образовања, у средњој животној доби; људи са великом интелегенцијом, књижевним укусом, смислом за позориште; људи од интегритета, са иницијативом и широких видика.
Чланови управе ЛНП-а никако не смеју бити – од тога треба бежати као ђаво од крста – „значајни партијски радници“
Позориште ни под којим условима не сме бити продужена рука политичке странке на власти, нити имати управу састављењу од „наших“. Друго. Зашто сада када је, поново, директор позоришта глумац („толико ретка тековина новијег доба“), не постоји потреба да се менаџерски део посла раздвоји од уметничког дела посла, а то значи да се успостави функција уметничког директора?
„Ко год да уметнички предводи позориште, мора се ослонити на рад одабране екипе драматурга, чији посао не би био само да прекрајају текстове него да озбиљно доприносе креирању репертоарске политике.“
Ни једно иоле озбиљно позориште не може без уметничког директора; он је позоришту потребан као жедном у пустињи воде!
Позориште без уметничког директора јесте као јело без имало зачина. Уметнички директор ЛНП мора бити особа доведена из великог позоришног центра, Београда или Новог Сада, школована и образована на престижној позоришној академији, са значајним позоришним искуством стеченим вишегодишњим праћењем позоришних дешавања код нас у Србији, а поготову у иностранству; особа зрелог животног доба, професионално упозната до танчина са позоришном сценом и позоришном техником – која ће уско сарађивати са стручном управом и са директором.
Са толико непотребних појединаца у ЛНП, а да нема места за уметничког директора, после глумаца и редитеља, најзначајнијег и најпотребнијег члана уметничког колектива позоришта – стварно срамота и греота за уметност!
Толико, за почетак. Много успеха у раду, на месту директора ЛНП, од свег срца, желим господину Драгану Божи Марјановићу.
Леп дан, и свако добро. Ма где били.
др Вјачеслав Нешић
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
U moru sumornih i crnohroničnih vesti koje u posledjna dva dana okupiraju pažnju leskovačkih medija i javnosti (a koje zarad sopstvenog duševnog zdravlja namerno izbegavam), ovo je prvi tekst koji sam sa zadovoljstvom pročitao. Eto priznajem, tekstovi gore potpisanog posvećeni „daskama koje život znače“, su retka pojava u leskovačkom medijskom prostoru. Pojava koju, za razliku od njegovih tekstova posvećenih politici, veoma rado pratim.
U politiku se na moju veliku žalost, poprilično razumem. U dešavanja u „hramu boginje Talije“, kako to lepo profesor reče, se na moju još veću žalost ne razumem u onoj meri u kojoj bih to voleo. Ogromnu rupu u svom obrazovanju po tom pitanju, popunjavam i uz pomoć ovakvih briljantnih tekstova. Zato bih voleo da je sličnih mnogo više i to na račun onih posvećenih politici, koje potpisuje isti autor.
Za ovakav moj stav ću kao očigledan primer navesti njegovu poslednju kolumnu „Tolerancija umesto uvreda“. Iako kratka, jedva sam joj stigao do kraja. Nedorečena, nejasna, nečitljiva, slabo povezana… Prosto rečeno, i na prvi i na drugi i na svaki sledeći pogled i čitanje, deluje iskasapljeno. I to najblaže rečeno.
Naravno, ne gajim nadu da će uvaženi profesor uopšte obratiti pažnju na moj komentar, ali moram reći da je bilo njegovih kolumni koje uz sve moje napore, nisam uspeo da pročitam do kraja. Sasvim je moguće, čak vrlo verovatno, da sam ja slab i ispotprosečan čitalac. Meni se ipak čini da moja malenkos’, ponekad ima problem sa profesorovom prenaglašenom „basarovštinom“, kao i sa vokabularom u tim tekstovima. Možda se samo radi o profesorovom jezičko-stilskom izrazu (?), ali ja takav vokabular smatram neprimerenim i mislim da bi redakcija morala da po ugledu na TV stanice, takve tekstove obeležava upozorenjem o minimalnom broju godina potencijalnih čitalaca.
Smeta mi takođe i selektivnost pri izboru „meta“ u tim političkim (veoma često politikantskim) kolumnama. Najčešće je u njima najinspirisanija „paljba“, usmerena prema žalosno slaboj leskovačkoj opoziciji (i sam priznajem da je takva). A još više mi smeta što prilikom „gađanja“ vlasti, uvaženi profesor u balističku putanju svog kritičkog „metka“ uračunava previše gravitacije, pa je samim tim ta parabola toliko nesimetrična, da obavezno promašuje mete ispod Hisara, dok metama ispod Avale sleduje direktan pogodak u čelo.
Da se vratim ipak kolumni koja je razlog mog javljanja. Ovo što profesor ovde piše, ne može da se izgugla. Verujte mi na reč, jer da je izguglano, ja bih to sigurno znao ( a i on zna da bih ja to znao). Ovo je rezultat višedecenijske pasije, koja kad uhvati, ne pušta. A njega kao što vidimo, ne da nije pustila, već ga je sa godinama još jače ščepala. Neke od predstava LNP sam odgledao tek nakon čitanja kritika koje je profesor napisao. Njegovi teatarski stavovi su postali obavezan reper za moje (priznajem) retke posete pozorištu.
Profesor Vjačeslav Nešić je svakako najbolji i po meni jedini pravi pozorišni kritičar, koga je ovaj grad imao i ima. Barem koliko ja pamtim.
Još ako zanemarim veliko G prilikom pisanja reči gradonačelnik (a zanemariću jer znam da nije nenamerno ?), kolumna koja je pred nama je za čistu desetku. Zrela za Brodvej, a kamoli za nekadašnji Sokolski dom.
Lep dan i svako dobro profesore. Ma gde bili.
Alo redakcijo, dokle više sa privilegijama za vaše zaštiċene komentatore? Objavljujte komentare da ne bi ste postali prošlost i za mene a i za mnoge druge čitaoce.
Opstataćemo mi i bez vaših komentara, molimo vas da ne brinete. Objavljujemo sve komentare koji ne pozivaju na linč i ubistvo novinara. Upravo takvi komentari stižu. Ako ih objavimo reagovaće policija i tužilaštvo, pa ćemo morati da otkrijemo identitet komentatora. Neobjavljivanjem komentara čuvamo vas.
Bilo je toga u proslosti u LNP. Poslednji umetnicki direktor u leskovackom pozoristu je bio Milutin Misic, pozorisni kriticar iz Beograda pre desetak godina.