U kafiću je te večeri bilo mnogo ljudi. Vikend je, a vikendom je svuda velika gužva. Opuštena atmosfera, glasna muzika i dim. I jedna poznata prilika u središnjem delu kafića. Gospodin Đilas, političar, sedi za stolom i prati utakmicu na TV-u. Prizor pomalo neobičan.

Nema ljudi u odelima koji ga opkoljuju,  dodiruju, vuku i rastežu da ga ’’samo’’ nešto pitaju, da mu se dodvore, da ga uvaže i ono najzabavnije, da ga ’’ispoštuju’’. Nema gužve oko njegovog stola jer nema magičnog sastojka koji mami ljudsku vrstu te ih, kao u filmu Harija Potera, pretvara u hipnotisane pojave magnetski privučene silom koju su ti isti ljudi nazvali Vlast. Nema ničeg od gore navedenog jer nema koristi.

Slagaće svako ko kaže da ne traži korist od nekog drugog. Ljudi su koristoljubiva bića. Daju da bi uzeli. Uzimaju da bi dali. Samo je razlika u predmetu ponude i potražnje. Ono od čega se korist sastoji. Da li je to novac, položaj, titula, ljubav, pažnja, uteha…Lista je predugačka. Ali je suština samo jedna. Ljudi su neophodni jedni drugima radi svojih ličnih potreba. I to je u redu. Sve dok traže i uzimaju kako bi i oni nekome nešto ponudili. Sve dok ne otimaju.

Čini se da je naša istorija bila mnogo bogatija ljudima, pojedincima, koji su svojim karakterom prkosili sudbini i životu koji se nad njima obrušavao. Danas se čovek previše ulenjio. Usled svih privilegija modernog života, on nema potrebu da prkosi, da se bori i da nadigra životne okolnosti. Kreće se sa masom, ne razmišlja i ne protivureči. Čovek 21. veka proživljava svoj život iza kompjutera, na klik. Radi sve što i drugi rade. Sluša šta mu drugi govori. Priča šta se od njega očekuje. Voli i mrzi podjednako. Ruži i kudi olako.

Sve dok se ne umori od praznine koja ga ispunjava. I tu počinje njegov najteži zadatak. Najbitniji ispit života, da se menja. A on posustaje. Kaže ’’Dosta je’’, ’’Ne mogu’’, ’’Takav sam’’, ’’Ne umem’’, ’’Ne zanima me’’. Slabost i nemoć duha opstruira mu telo, te čoveku sa ovakvim stavom ne preostaje ništa drugo nego da se kreće u sunovrat. Njegov najveći zadatak je ostao nedovršen, a ispit ne položen. Tu počinje propadanje čoveka.

Ne trebaju njemu junaci novog doba. Političari, vojnici, moćnici i ratnici. Potreban je sam sebi. Jer on je jedini čija ga vlast treba toliko opčiniti. Vlast nad sopstvenim životom. A i to mu je previše. Jer je zaista preteško.

I šta mu onda preostaje? Da skuva kafu, možda zalije cveće i položi već jednom taj ispit. Jer, naposletku, sramota je odustati u njegovim godinama.

dr Nataša Dimitrijević