Neformalna grupa studenata obatila se javnosti dirljivim pismom i sećanjem na Aleksu Jankovića iz Niša, koji se pre 14 godina na današnji dan ubio skokom sa stambene zgrade zbog kontiniranog vršnjačkog nasilja nad njim.

Pismo orenosimo u celosti:

Neki dečaci ne dočekaju svoje osamnaeste rođendane. Neki snovi ostanu nedosanjani, jer je stvarnost bila suviše surova za dečje srce. Aleksa Janković iz Niša imao je samo četrnaest godina kada je odlučio da napusti ovaj svet. Nije to bila slabost. Bio je to krik koji niko nije čuo na vreme.

Aleksu su mesecima maltretirali njegovi vršnjaci. Trpeo je uvrede, ruganje, psovke, guranje, udarce. OSAM puta je Aleksa pretučen. Dan za danom, škola – mesto gde bi trebalo da rasteš, učiš i sanjaš postajala je njegova svakodnevna noćna mora. I govorio je. O nasilju su bili obavešteni školski psiholog, razredni starešina, nekoliko nastavnika, školski policajac, policijska stanica Crveni krst. Sistem nije reagovao. Ili nije umeo. Ili nije hteo.

„Vođa“ nasilnika prema Aleksi je završio školsku godinu sa peticom iz vladanja. Aleksa je imao trojku. Jedna od nastavnica nije samo ćutala, već je nasilje i podržavala, izgovarajući rečenicu koja odzvanja kao šamar zdravom razumu: „Neka su te tukli, trebalo je još!“ Dana 10. maja 2011. godine, Aleksa je skočio s prozora svoje zgrade. Njegovo srce više nije izdržalo. A mi? Mi i dalje brojimo izgubljene mlade živote, dok se nasilje i dalje šunja hodnicima škola, dok deca pate, ćute i nadaju se da će sutra biti bolje.

Aleksa nije bio “slab”, “preterano osetljiv” ili “dete koje izmišlja”. On je bio simbol svih nečujnih poziva u pomoć koji ostanu bez odgovora. Njegova smrt je rana na savesti svih nas. I podsetnik da nasilje ne počinje udarcem, već pogledom punim prezira. Da ne završava modricom, već praznom sobom i fotografijama koje više niko ne pomera.

Neka njegovo ime ostane urezano u svesti svih nas, kao opomena i zavet. Da ne okrećemo glavu. Da slušamo. Da reagujemo. Za Aleksu. Za svako dete koje danas ćuti. Za ona koja su otišla i ona koja još čekaju da ih neko vidi..